Region Danas
Jedan od najboljih glumaca današnjice Irfan Mensur omiljen je u celoj bivšoj Jugoslaviji. Rođen je u Sarajevu 19. januara 1952. godine kao Irfan Kurić. Njegovim venama teče češka, mađarska i srpsko-hrvatska krv.
Majka Nada Vaše, piše se Wasche, potomak je grofovske porodice Alaupović, a otac Mensur potiče od begovske familije iz Donjeg Vakufa.
“Majka je bila hrišćanka, otac musliman, a ja sam ostao celog života Jugosloven,” ovako je glumac pre neku godinu započeo svoju ispovest za Kurir.
Irfan je imao sjajan odnos sa svojim roditeljima i kada su odlučili da se razvedu, to mu je jako teško palo. Nakon njihvog razvoda on odlučuje da se odseli iz Sarajeva.
Kako je više puta za medije govorio, ovo mu je bio jedan od najtraumatičnijih događaja u životu. Nakon preseljenja dolazi u Niš gde započinje novi život sa ocem i maćehom Miroslavom Miom Vuković.
“Kada sam se iz Sarajeva preselio u Niš, počeo sam da posećujem pozorište i shvatio da postoji još nešto osim sporta. Nikad pre toga nisam otišao u pozorište. Prvi put sam tamo ušao sa 16 godina. Živeo sam u kući profesionalne glumice, a kod nas su dolazile često u goste dolazile i njene kolege. Iz radoznalosti sam odlazio u pozorište da shvatim o čemu oni pričaju i naslutio lepotu tog poziva. Intimno sam poželeo da i ja postanem glumac i otišao pravo na Fakultet dramskih umetnosti kod Minje Dedića,” rekao je glumac za Kurir, kome je bio otvoren put na akademiju u Zagrebu.
Najviše ga pamte po ulozi u “Tesnoj koži”, ali on ima druge svoje omiljene role.
“Glumac mora svoju karijeru da svede na trajanje, a za potvrdu toga su mu potrebne po dve ili tri dobre filmske, TV i pozorišne uloge, a ostalo je sve radna knjižica. Nemoguće je da uradite svaku ulogu kao da ste na vrhuncu i na ivici da dotaknete umetnost. Pokazao sam u samo dva ili tri filma da sam talentovan. Za ostalo ne mogu da se zakunem da je vredno. Nikad ne pričam bajke o svojih ulogama i režijama,” ispričao je glumac pa dodao:
“Nisam zadovoljan svojim prvim filmom “Atentat u Sarajevu”, mislim da sam tu potpuno omanuo. Igram glavnu ulogu, ali me je on izbacio iz anonimnosti. Posle dolaze dva filma, “Pas koji je voleo vozove” i “Čuvar plaže u zimskom periodu” kod Gorana Paskaljevića, na koje sam veoma ponosan. Dolaze posle “Miris dunja” i “Kraljeva završnica”, koji je jedan od prvih pokušaja da se napravi triler u Jugoslaviji. Igrao sam sa pokojnom Enom Begović i Vladicom Milosavljević. Svi su mi govorili da je to pogrešna podela što mi ženu igra Ena, a ljubavnicu Vladica.
Uloga kneza Pavla Karađorđevića u mom Jugoslovenskom dramskom pozorištu je obeležila moju karijeru.Po njoj je čak i moj mlađi sin Pavle dobio ime. Ljudi su posle te predstave čekali da se upoznaju sa mnom. Uloge koje su označile moj skoro pola veka dug boravak u JDP su “Nahod Simeon” u režiji Dejana Mijača, “U potrazi za Marselom Prustom” i “Seobe” kod Vide Ognjenović. Bilo je još dosta uloga, ali onih za radnu knjižicu,” ispričao je glumac.
Iza sebe ima dva braka, sa bivšom manekenkom Ljiljanom Perović i koleginicom Srnom Lango, kao i dva sina.
“O mojim brakovima ne znate ništa. I Ljiljana i Srna su izuzetne žene koje i dan-danas volim jer su mi rodile sinove. U obavezi sam da ih čuvam, mazim i pazim. Ni iz jednog braka nisam izašao koristeći teške reči. Nisam imao traumatične razvode. Ostao sam prijatelj sa Ljiljanom i Srnom i one mogu da se oslone na mene u životu po bilo kojoj osnovi, osim po muško-ženskoj,” iskren je Mensur.
Irfana ćemo uskoro gledati u filmu “Djeca Kozare”, a sada se prikazuju “Tajne vinove loze”. Dramski umetni nekoliko puta je u životu pobedio smrt, a umalo da ga upije pijani mafijaš u pozorišnom klubu.
“Bila je 1992. godine, a ja sam imao pištolj u ustima. Mogao sam tada da nestanem. Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, želeli su da se svi prezivamo na ić. Sa Žarkom Lauševićem su to veče hteli da popiju piće, a mene su terali zato što se zovem Irfan Mensur. Sve se dešavalo u “Stupici” i izvan nje. Otišao sam iz Srbije, ali sam odlučio da se vratim. Proverio sam kod vođe sive Srbije da li da se vraćam ili ne. On mi je rekao da se vratim. Jedini sam čovek koji je vratio švedski pasoš. Dobio sam ekspresno njihovo državljanstvo. Moj očuh je video da na pasošu ima vodeni žig koji oni nemaju na svojim pasošima. Dobio sam pasoš političkog izbeglice… Nisam se osećao tako… Samo sam hteo da se sve smiri i da se taj kukolj istrebi. Vratio sam ga. Otišao sam kasnije s jugoslovenskim pasošem u London, Kopenhagen, u Švedsku, pa nazad u Srbiju.
Isto bih ponovo uradio… Sedam dana, spremajući se da odem, imao sam obezbeđenje. Nisam znao da li je napad organizovan ili ne. Ni koraka nisam mogao da napravim da me ne prate. To ružno vreme sam brzo zaboravio. Bio sam okružen ljudima koji tako ne razmišljaju.
Kad sam se vratio, meni su nekoliko puta stavljali prislušne uređaje na telefon. Nastavio sam da dobijam pretnje, jer nekome nisam odgovarao. Od jednog od tadašnjih načelnika SUP dobio sam na poklon pištolj s dozvolom za nošenje. I njega sam vratio. Nisu to bila laka vremena. Ekscese su pravili pojedinci,” zaključio je glumac.
(Kurir.rs/J.M.)
Pogledajte više o mjuziklu Lu:
