Edit Eger je imala samo 16 godina kada su je nacisti, zajedno s njenom porodicom, poslali u Aušvic. Tamo su njeni roditelji i bake i deke ubijeni u gasnim komorama, a stražari su prema njoj bili surovi i nasilni. Gotovo da je umrla od gladi.
Kada su logori smrti oslobođeni, američki vojnici pronašli su balerinu i gimnastičarku među gomilom leševa u drvenoj baraci u podlogoru Mauthauzena, gde je bila premeštena.
S polomljenim kičmom i upalom pluća, Edit i njena starija sestra Magda, tada 23-godišnjakinja, vratile su se u rodni Košice, grad na granici Slovačke i Mađarske.
Od preživelog do psihologa
Godine 1949. Edit se preselila u SAD sa svojim pokojnim mužem Belom Egerom. Dve decenije kasnije stekla je diplomu psihologa i postala priznata autorka i psiholog specijalizovan za lečenje trauma. Danas je prabaka sedmoro unučadi.
Skoro 40 godina posle Holokausta, Edit se vratila u Aušvic kako bi se oslobodila tuge i krivice preživelog, što je opisala u memoarima Izbor. Poštujući jevrejsku tradiciju, ostavila je kamen za svoje roditelje u znak sećanja.
– Ne možemo promeniti prošlost niti kontrolisati šta dolazi iza sledećeg ugla. Ali možemo da biramo kako ćemo živeti sada – piše Edit u svojoj novoj knjizi “Balerina iz Aušvica”.
Suočavanje s prošlošću
Kao Jevrejka koja živi u istočnoj Evropi koju su okupirali nacisti, ona i njena porodica poslate su u Aušvic. Njena hrabrost i njena otpornost održali su nju i njenu sestru u životu. Pred kraj rata premeštena je u Austriju i 4. maja 1945. oslobođena.
Edit nije govorila o svom preživljavanju Holokausta decenijama, živeći u tišini s traumom. U svojim četrdesetim odlučila je da se suoči s prošlošću. Taj proces uključivao je otvorene razgovore, povratak u Aušvic, pisanje memoara i, najvažnije, prihvatanje onoga što joj se dogodilo.
“I dalje pamtim sve što se desilo, ali ne živim u Aušvicu. Ostajem u sadašnjosti,” kaže Edit.
Suočavanje sa neizvesnošću
Ona je sa grupom ljudi prevezena u stočnim vagonima do logora smrti. Kada je Edit Eger stigla u logor Birkenau, život joj se promenio na najstrašniji mogući način. P
risustvo nacističkih stražara, električne bodljikave žice i smrt svuda oko nje, činili su nemogućim da se oslonite na osnovne ljudske instinkte za preživljavanje, poput borbe ili bega.
– Kada sam stigla u Birkenau, ništa od toga nije funkcionisalo. Ako biste dotakli stražare, bili biste upucani. Ako biste pokušali da pobegnete, dodirujući bodljikavu žicu, doživeli biste strujni udar. Videla sam tela koja su to potvrdila – opisala je ona.
Međutim, upravo u tom okruženju otkrila je ključnu lekciju koju danas prenosi: snagu unutrašnjih resursa.
– Moj baletski učitelj mi je govorio da je ekstaza nešto što dolazi iznutra. U tom trenutku nisam razumela tu reč, ali sam je otkrila upravo tamo. Kada ništa ne dolazi spolja, vi pronalazite snagu u sebi. Što više patite, to postajete jači – objašnjava.
Biranje perspektive
Tokom svog boravka u logoru, Edit je morala da bira kako će se nositi s gubitkom. Setila se trenutka kada ju je sestra Magda, inače poznata po svojoj lepoti, upitala kako izgleda nakon što su im obrijali glave.
– Imala sam izbor, baš kao i vi sada: da li da se fokusiram na ono što je izgubljeno ili na ono što još uvek imamo.“
Odgovorila je sestri rečima: „Magda, imaš prelepe oči. Nisam ih primetila dok ti je kosa padala svuda oko lica.“
Edit danas koristi ovu priču da podseti ljude da je svaki naš izbor važan i da svaka reč može biti ogledalo u kome se drugi vide.
Dok se prisećala perioda provedenog u logoru, Edit je istakla kako je neizvesnost bila svakodnevica.
„Nismo znali šta će se desiti kada uđemo pod tuš – da li će izaći voda ili otrovni gas.“ Ta neizvesnost, međutim, nije je slomila. Naučila je kako da prihvati nesigurnost i izvuče snagu iz sopstvene vere i otpornosti.
Poruka koju Edit deli mladima je jednostavna, ali snažna:
– Pogledajte svoj izvod iz matične knjige rođenih. Život nije lak. Nema garancije. Nema sigurnosti. Postoji samo verovatnoća – istala je.
(Kurir.rs/I.M.)