Region Danas
Mirosanda Satarić je bila ubijena revolverskim kuršumima pred svojom šestogodišnjom ćerkom u Beogradu 1968. godine
Njen ubica, Milorad Golubović, bio je narodni milicioner koji se hvalio ubistvom između 500 i 1.000 ljudi
Blic
“Žene, ljudi i deco, ovde je 22. juna 1968. godine revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, naočigled njene male ćerkice. Svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. mart 1970. godine. Obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva grada Beograda”.
Ova stara mermerna tabla i dalje stoji na pločniku Simine ulice, a njene zastrašujuće reči i danas, posle pola veka, odzvanjaju jezom i nemoći. Iza njih stoji gola strava.
Polomljena je i neupadljiva. Mnogi gaze preko nje ni ne razmišljajući da podseća na zločin koji je 1968. godine potresao ceo Beograd.
Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija
Mirosanda, zvana Rosa, bila je beogradska kasirka. Jedan beogradski psihopata učinio je da ona prerano umre, a njena šestogodišnja ćerka trpi traume za čitav život.
Ubica – “uvaženi” narodni milicioner
U pitanju je bio “uvaženi” narodni milicioner Milorad Golubović, koji se na sudu hvalio da je ubio između 500 i 1.000 ljudi. Bio je profesionalni egzekutor “narodnih neprijatelja“. Svoj patriotizam isticao sa velikim ponosom, čudeći se da njemu neko može da sudi. I to da ga osudi na smrt, pa da se nađe sa druge strane streljačkog voda!
Ali Rosa nije bila nikakav narodni neprijatelj, već obična radnica koja je imala i volela svoju porodicu. Zapala je krvniku za oči, pa je počeo da joj se udvara. A onda su usledile neprimerene ponude, nasrtanja i proganjanja, pretnje. I hitac iz revolvera u trenutku kada je za ruku držala ćerkicu.
Golubović na kraju nije streljan. Kazna mu je zamenjena za dvadesetogodišnju robiju.
Njegovo držanje na sudu bilo je skandalozno. On je bio ubeđen da je zadužio narod i da je delo koje je počinio bilo njegovo pravo – jer ga je odbila.
Ovaj slučaj nije izazvao samo ogromno zgražavanje javnosti, već je pokrenuo i veliko pitanje: Da li je Rosa Satarić morala da umre?
Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija
Čovek koji je bio takvog psihičkog stanja nije morao da bude na slobodi, pa još bez svakog nadzora, sposoban da upotrebi svoj revolver i ubije kadgod poželi.
“Prošle zime pred Okružnim sudom u Beogradu lomila su se koplja oko toga da li je Milorad Golubović normalna i uračunljiva osoba, sposobna da krivično odgovara za ubistvo Rose Satarić koju je godinama proganjao – ljubavnim ponudama i drastičnim pretnjama”, pisale su beogradske Novosti naredne godine.
Ratne traume ostavile posledice
“Duševni bolesnici koji pokazuju agresivne sklonosti predstavljaju opasnost za okolinu. Zato je potrebno da društvo povede o njima preventivnu brigu, što će reći, da ih stavi pod starateljstvo ili prismotru, ili da ih odvoji od porodice i smesti u bolnicu – pre nego što dođe do krivičnog dela.
Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija
“Duševne bolnice, kao i druge zdravstvene ustanove, muče svoju muku – i sa sredstvima i sa kadrom, i sa prostorom, pa nije čudo što ne drže otvorena vrata za potencijalne prestupnike koji nose jedan od danas učestalih epiteta: psihopata, psihoneurotičar, maloumnik itd.“, tako je štampa obrađivala ovu temu.
A posledice rata, užasa i traume koje je kao dželat preživeo, ali koje nije tako mogao da shvati, uzele su zastrašujući danak u miru. Nesretnu ženu nije imao ko da zaštiti jer je patološki ubica bio upravo deo tadašnjeg sistema kao milicioner sa “zaslugama” iz rata, gde je ubijao sve one koje je komunistički sistem video kao neprijatelje.
Nažalost, nismo uspeli da u daljim istraživanjima dođemo do podataka kakav je bio kasniji život porodice žrtve, nedužne Mirosande Satarić, kao ni to da li je monstrum po izlasku sa robije ponovo izvršio neki zločin, u skladu sa svojom krvoločnom prirodom.
Bilo kako bilo, u vremenu kada se u našem društvu ulažu intenzivni napori da se prepozna i spreči svako nasilje, najviše nad ženama i decom, obaveza je da se zna ime žene koja je svojom tragičnom sudbinom ne samo bila jedan od prvih, javno prepoznatih primera stradanja, već i životom zaslužila da bude zauvek zapamćeni simbol te borbe.
(Kaldrma)
Blic
