Region Danas
Povratak novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa u Belu kuću preoblikovaće spoljnu politiku SAD, što obećava potencijalno radikalne promene na više frontova dok rat i neizvesnost pritiskaju pojedine delove sveta.
To u opširnoj analizi Trampovih globalnih planova nakon reizbora navodi Tom Bejtmen, izveštač BBC iz Stejt departmenta koji je u Vašingtonu pratio predsedničke izbore u SAD. Za vreme predizborne kampanje, Tramp je davao uopštena politička obećanja kojima su često nedostajali konkretni detalji, a koja su zasnovana na principima uzdržavanja od intervencionizma i sprovođenja trgovinskog protekcionizma, sažetim u Trampovom sloganu “Amerika na prvom mestu“. Bejtmen navodi da Trampova pobeda nagoveštava jedan od najznačajnijih potencijalnih raskida u poslednjih mnogo godina sa načinom na koji Vašington pristupa spoljnim poslovima u trenutku paralelnih kriza u svetu.
Izveštač BBC je uradio procenu načina na koji će Tramp verovatno pristupati različitim temama i to na osnovu komentara izrečenih u predizbornoj kampanji i onog što je novoizabrani šef Bele kuće već radio dok je bio na vlasti u prvom mandatu između 2017. i 2021. godine
Rusija, Ukrajina i NATO
Tokom kampanje, Tramp je konstantno ponavljao da “za jedan dan” može da okonča rat između Rusije i Ukrajine. Na pitanje kako to namerava, sugerisao je posredovanje u sporazumu, ali je odbio da pruži konkretne detalje. U istraživačkoj studiji koju su napisala dvojica Trampovih bivših zvaničnika za nacionalnu bezbednost u maju ove godine stajalo je da SAD treba da nastave da šalju oružje Ukrajini, ali da uslove tu podršku ulaskom Kijeva u mirovne pregovore sa Rusijom. Da bi zainteresovao Rusiju, Zapad bi obećao da će odložiti žarko željeni ulazak Ukrajine u NATO.
Bivši savetnici rekli su da Ukrajina ne treba da odustaje od nadanja da povrati svu svoju teritoriju pod ruskom okupacijom, ali da treba da pregovara na osnovu aktuelnih linija fronta. Trampovi demokratski protivnici, koji ga optužuju za umiljavanje ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, kažu da se za Ukrajinu njegov pristup svodi na predaju i da će ugroziti čitavu Evropu. On je dosledno tvrdio da je njegov prioritet da okonča rat i da zaustavi odliv američkih resursa. Ne zna se u kojoj meri studija ovih bivših savetnika zastupa Trampove lične stavove, ali je vrlo verovatno da može da pruži smernice za to kakve će savete on dobiti.
Trampov pristup okončanju rata zasnovan na sloganu “Amerika na prvom mestu” važi i za strateško pitanje budućnosti NATO, transatlantskog vojnog saveza zasnovanog na principu “svi za jednog, jedan za sve”, prvobitno osnovanog posle Drugog svetskog rata sa ciljem da bude bedem odbrane od Sovjetskog Saveza. NATO sada ima 32 zemlje članice, a Tramp je odavno skeptičan prema tom vojnom savezu i optuživao je Evropu za “besplatno šlepanje” na osnovu podrazumevane američke zaštite. Da li će Tramp na kraju povući SAD iz NATO, što bi predstavljalo najznačajniju promenu u odnosima transatlantske odbrane za poslednjih skoro 100 godina, ostaje pitanje za raspravu.Neki od njegovih saveznika sugerišu da je Trampov čvrst stav samo pregovaračka taktika da bi naterao zemlje članice da ispune smernice trošenja na odbranu na koje su se obavezale. Ali realnost jeste da će lideri NATO biti ozbiljno zabrinuti šta njegova pobeda znači za budućnost saveza i da treba videti kako Trampov efekat odvraćanja doživljavaju neprijateljski nastrojeni lideri.
Bliski istok
Kao i u slučaju Ukrajine, Tramp je obećao da će doneti “mir” na Bliski istok – nagovestivši da će okončati rat između Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze i rat između Izraela i Hezbolaha u Libanu, ali nije rekao tačno kako. On je iznova ponovio da, u slučaju da je on bio na vlasti umesto još uvek aktuelnog američkog predsednika Džoa Bajdena, Hamas ne bi napao Izrael zbog Trampove politike “maksimalnog pritiska” na Iran, koji finansira ovu palestinsku ekstremističku organizaciju.
Uopšteno gledano, verovatno je da će Tramp pokušati da se vrati toj politici, pod kojom je povukao SAD iz nuklearnog sporazuma s Iranom, uveo strože sankcije Teheranu i ubio generala Kasema Sulejmanija, najmoćnijeg iranskog vojnog komandanta. U Beloj kući je Tramp sprovodio energičnu proizraelsku politiku, označivši Jerusalim kao glavni grad Izraela i preselivši američku ambasadu tamo iz Tel Aviva, što je bio potez koji je razbesneo Trampovu hrišćansku evanđelističku bazu, ključnu republikansku glasačku kategoriju. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu nazvao je Trampa “najboljim prijateljem kog je Izrael ikada imao u Beloj kući”.
Ali, kritičari tvrde da je njegova politika imala destabilizujući efekat na region.
Palestinci su bojkotovali Trampovu administraciju, zbog odustajanja Vašingtona od njihovog polaganja prava na Jerusalim, grad koji čini istorijsko središte nacionalnog i verskog života za Palestince. Oni su bili dodatno izolovani kad je Tramp posredovao u takozvanim “Abrahamovim sporazumima”, prema kojima je napravljena istorijska pogodba za normalizaciju diplomatskih veza između Izraela i nekoliko arapskih i muslimanskih zemalja. Oni su na sporazume pristali iako Izrael po tim odredbama nije morao da prihvati buduću palestinsku državu kraj sebe – takozvano rešenje o dve države – što je prethodno bio uslov arapskih zemalja za jedan takav regionalni sporazum. Zemlje koje su učestvovale su umesto toga dobile pristup najsavremenijem američkom naoružanju u zamenu za priznavanje Izraela. Palestinci su bili ostavljeni u jednoj od najizolovanijih tačaka u njihovoj istoriji od jedine sile koja zaista može da izvrši pritisak na obe strane u sukobu, dodatno smanjivši njihovu sposobnost, kako su je doživljavali, da se brane na terenu.
Tramp je dao nekoliko izjava tokom predizborne kampanje rekavši da želi da se rat u Pojasu Gaze okonča. On je imao složeni, povremeno disfunkcionalni odnos sa Netanjahuom, ali svakako poseduje sposobnost da izvrši pritisak na njega. Takođe, ima istorijat čvrstih veza sa liderima u ključnim arapskim zemljama koje imaju kontakte sa Hamasom. Nije jasno kako će Tramp uspeti da nađe ravnotežu između želje da iskaže jaku podršku izraelskom vođstvu dok istovremeno pokušava da privede rat kraju.
Trampovi saveznici su često predstavljali njegovu nepredvidljivost kao diplomatsku prednost, ali na izuzetno sučeljenom i nestabilnom Bliskom istoku usred krize već ionako istorijskih razmera, daleko je od očiglednog kako bi se to odvijalo. Tramp će morati da odluči kako – ili da li – da nastavi sa prekinutim diplomatskim procesom koji je pokrenula Bajdenova administracija da bi ostvarila primirje u Pojasu Gaze u zamenu za oslobađanje talaca koje drži Hamas.
Kina i trgovina
Pristup Amerike Kini njena je strateški najvažnija oblast spoljne politike i jedna od onih koja ima najveći uticaj na svetsku bezbednost i trgovinu. Dok je bio na vlasti, Tramp je proglasio Kinu “strateškim konkurentom” i uveo tarife na uvoz neke kineske robe u SAD. To je dovelo do toga da Peking istom merom uzvrati uvođenjem tarifa na uvoz neke američke robe. Bilo je napora da se deeskalira trgovinski spor, ali je pandemija koronavirusa to onemogućila i odnosi su se pogoršali kad je bivši predsednik nazvao kovid “kineskim virusom”. I dok je Bajdenova administracija tvrdila da je primenila odgovorniji pristup politici prema Kini, ona je, zapravo, zadržala mnoge tarife na uvoz iz Trampovog vremena.
Trgovinska politika postala je tesno vezana za doživljaj domaćih glasača u SAD o zaštiti američkih manufakturnih poslova – iako zapravo većina dugoročnih padova poslovanja u tradicionalnim američkim industrijama kao što je čelik ima više veze sa automatizacijom fabrika i promenama u proizvodnji nego sa globalnom konkurencijom i izmeštanjem preduzeća. Tramp je hvalio kineskog predsednika Sija Đinpinga kao “briljantnog”, ali “opasnog” i izuzetno efikasnog lidera koji kontroliše 1,4 milijarde ljudi “čvrstom rukom”, što je deo onoga što njegovi protivnici karakterišu kao Trampovo divljenje prema “diktatorima”. Vrlo je verovatno da će se bivši predsednik udaljiti od pristupa Bajdenove administracije gradnji jačih američkih bezbednosnih partnerstva sa drugim regionalnim zemljama u nameri da se zauzda Kina. SAD je uporno pružala vojnu pomoć samostalnom Tajvanu, koji Kina vidi kao otcepljenu pokrajinu koja će na kraju morati da se vrati pod okrilje Pekinga.
Tramp je u oktobru izjavio da, ako se vrati u Belu kuću, neće morati da upotrebi vojnu silu da spreči kinesku blokadu Tajvana zato što predsednik Si vrlo dobro zna da je on “**beno lud” i da bi uveo izuzetno štetne tarife na kineski uvoz u SAD ako bi se to dogodilo.
Srbija Danas/BBC/BBC na srpskom
