Игор Јуринић о улози у серији "Нобеловац": Глумити Андрића био је преодговоран задатак, нисам имао времена за его

Серија “Нобеловац”, која је приказивана на Првом каналу РТС-а, покупила је огромно интересовање и симпатије домаће публике.

Ауторски тим овог остварења прикупљао је грађу и консултовао све расположиве изворе како би што аутентичније представили личност Иве Андрића.

 

Гледаоци овог ТВ остварења имали су прилику да се упознају са каталогом личности које су биле део епохе нашег најпознатијег књижевника, а у овој серији заблистало је мноштво глумаца са простора бивше Југославије.  

 У улози нобеловаца нашла су се два глумца. У зрелијем добу Андрића тумачи Тихомир Станић, док је рола Андрића из млађих дана припала хрватском глумцу Игору Јуринићу. 

Млади глумац углавном је активан у позоришту, а до сада је остварио ангажмане у белгијском филму “The Chapel” и две хрватске серије “Црно-бијели свијет” и “Метрополитанци”. Јуринић је дипломирао на Академији драмске умјетности у Загребу у јуну ове године, одбранивши завршни рад под називом “Глазба у драмском казалишту”.

Игор Јуринић о улози младог Иве Андрића

Игор Јуринић у разговору за портал Србија Данас открива колико му је била захтевна улога Иве Андрића у серији која је недавно приказана на РТС-у. 

Према његовим речима, искуство рада на овом пројекту било је вишеслојно и изазовно, с посебним фокусом на приближавање менталитету и осећањима једне историјске личности.  

У наставку интервјуа за Србију Данас, Јуринић се осврће на своја осећања при прихватању ове одговорне улоге и начин на који је доживео трансформацију кроз лик Андрића. 

Млади глумац истиче важност трајног уметничког израза наспрам пролазне славе, те напомиње и да улога глумца захтева посвећеност, стрпљење и аутентичност, посебно у данашњем свету друштвених мрежа, којима нужно не приписује лоше стране.

Додаје да га је рад у Србији одушевио због професионализма и креативне храбрости овдашњих продукција, чиме би радо обогатио своју каријеру у нашој земљи.

Да ли сте икада помислили да ћете једнога дана глумити нобеловца Иву Андрића? 

– Није ми страна велика, понекад и превелика амбиција. Стога – помислити, сањарити сам могао, но тренутачна реалност, чак и годину дана након снимања, и даље дјелује надреално. 

Када сте сазнали да сте изабрани за ову улогу, колико су Вас испунили страх и сумња, а колико самопоуздање и реакција ега? 

– Играти било коју стварну особу изазовно је, поготово када је ријеч о великану попут Андрића. Кад још узмемо у обзир да је то и млада верзија Тихомира Станића… Лагао бих кад бих рекао да ми је било свеједно. Задатак преда мном био је превелик и преодговоран да бих имао времена за его. Иако, его је једини стални партнер сваке глумице и глумца. Партнер као и сваки – колико год тежак био, не смије га се игнорирати, правити се да не постоји. Треба с њиме знати играти, слушати га, водити. 

Који аспекти личности и поступања младог Андрића су за Вас били  најизазовнији за одглумити, дочарати? 

– Честа је заблуда да играти улогу значи играти особу. Глумац се само може поставити у околности и проблеме лика и покушати квалитетно и присутно реагирати. Овдје долазимо до правог изазова и генерацијског јаза. Ја сам припадник генерације З, рођен сам уз интернет, екране и попратне садржаје. У том смислу, живот људи с почетка 20. стољећа за мене је, наравно, својеврсни “сциенце-фицтион”. Правити се да знам што значи тамничити, гладовати, данима путовати, писати уз свијећу, боловати без праве лијечничке скрби – не знам. Али покушао сам за сваки од тих проблема налазити паралеле из свог искуства, тражити сличне емотивне обрасце, страхове, нагоне. Околности у којима настају муке различите су диљем планета, но наши осјећаји и потребе од исте твари саздани су, гдје год се налазили. Уосталом, како бисмо иначе могли упризорити Одисеја, Хамлета или Клитемнестру? 

Колико је Ваш доживљај књижевника  Ива Андрића промењен нако  “оживљавања” његове личности пред камерама? 

– Рекао бих овако: до рада на улози, Андрића сам доживљавао као мисли на папиру које је писао неки човјек. Сада га видим као човјека, који записује своје мисли на папир. 

Да ли сте се поистоветили са неким аспектима ове роле? 

– Потреба да се каже оно што се многи не усуђују рећи, да се критизира и сецира, а уз то – бојажљивост и мекоћа, у том незгодном склопу сам се пронашао. И у потреби за самоћом. Додуше, за глумца је та потреба потенцијално већи проблем него за писца! 

Да ли постоје речи Иве Андрића којих се радо сећате или их цитирате? 

– Постоје, многе. Тренутачно су ми најближе ове: “Када ти ласкају и кад те хвале, буди на опрезу!” 

Поред глуме, Ваша велика љубав је и музика. Занимљиво је да млади Андрић “ступа на сцену” баш уз музику у серији “Нобеловац”.  Видите ли у томе симболичну случајност? 

– Иако иначе нисам од симболике и етеричнога, морам казати да су ме и овом приликом као више пута прије, изненадиле необичне подударности. Одрастао сам уз класичну музику уз старијег брата Аљошу, данас пијаниста свјетског гласа, уз Шопена, његовог и мог најдражег композитора. А онда већ у првој реплици “Нобеловца” изговарам на пољском, стојећи уз клавир: “…баш лепо, шопеновски.”

 Када би Вам се опет указала прилика да се нађете у улози неке  историјске личности, кога би волео да глумите? 

– Некога тко има минимално једну Нобелову награду, не могу сада спуштати љествицу! 

Искуство рада у Србији младог хрватског глумца

 Већ сте успели да снимате и у Хрватској, и у Белгији, и у Србији.  Колико  то помаже у развијању различитих аспеката Ваше глумачке  каријере? 

– Немјерљиво. Код куће су ме научили да треба читати, читати и читати; радити и развијати се. А за глуму је, уз то, потребно и глумити, глумити и глумити. На свим платформама, у свим увјетима, за сваку публику и на сваки начин. Бити атлета, емотивно и физички. Велик број утакмица у ногама које сам скупио у релативно краткој каријери је кључ глумачког развоја. Но наравно, без овог првог, знања и спознаје, те утакмице не значе много. Мишљења сам да се у оку сваког глумца види колико разумијевања садржаја, контекста и слојева посједује. 

Колико се разликује начин рада/глуме/снимања у ове три државе? 

– Проблеми су свагдје слични, но начин ношења с њима је различит. Ту су и могућности, наравно, важан фактор. Прије свега финанције. Но једно је сигурно, што је маневарски простор мањи, то је креативност већа. Иако, лијепо је када је креативност одабир, а не нужда. 

Да ли мислите да ће серија “Нобеловац” довести до тога да добијете нове ангажмане у Србији? 

– Топло се надам. Радо се сјећам сваког посјета Србији, било да је ријеч о послу или уживању. Много се овдје снима, а ако су остале екипе упола добре као она из “Нобеловца”, не бих имао ништа против нових ангажмана. Импресиониран сам овдашњим продукцијама.  

Какво је Ваше мишљење о серијама и филмовима који се снимају у Србији? Да ли сте имали прилику да нешто погледате? 

– Уживам и у серијама и у филмовима, а највише ме привлачи храброст с којом се приступа раду; од идеје, текста, продукције, па до глуме. 

Како видите развој Ваше каријере између позоришта, филма и телевизије? Да ли постоји нека специфична улога или пројекат коју прижељкујете у будућности? 

– Академија у Загребу примарно је ослоњена на казалиште, и своје прве глумачке кораке направио сам на даскама. Но са сваким новим ангажманом пред камером, све више се заљубљујем у снимања. Како сам дуго био у свијету класичне глазбе у којем је фокус на нијансама, лаичком оку често и непримјетнима, тако ме рад пред камером посебно испуњава. Глума је једна, но казалиште и серије/филмови различите су дисциплине и захтијевају понешто другачији сет глумачких вјештина. Чини ми се да најбоље од себе могу дати пред камером, када је потребан кируршки приступ. И љубитељ сам дисциплине, тако да ме строгоћа на сетовима привлачи. 

Уметник у савременом друштву

Колико се као уметник проналазите у овим речима Иве Андрића:  “Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу  и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код  којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и  састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају…”? 

– Увелике. Позив и посао сваког умјетника је заправо проматрати живот и преводити тај живот; у облик слике, складбе, улоге, скулптуре… Чини ми се да је глумачки позив посебице комплексан, јер ми се не бавимо једним аспектом људског постојања, нити приказујемо живот кроз једну дисциплину или један медиј, већ утјеловљујемо живот у цијелости. Као што рекох, кроз музику сам научен на концентрацију, вјежбу и брушење сваког детаља. У глуми таква концентрација може бити погубна јер подразумијева уско фокусирање на једну ствар елиминирајући све друге подражаје. Глумчев посао је питање присутности – способности да се позорно бива у даним околностима. Самим тиме, рад на глуми је често питање отпуштања, опуштања и препуштања. А то је оно најзахтјевније. 

Ваша каријера је примарно везана за позориште, иако сте такође имали запажене улоге на телевизији и филму. Како доживљавате разлику  између уметника и “селебритија” у данашњем свету, посебно с обзиром  на све већу популарност инстант славе кроз медије и друштвене мреже?  Да ли верујете да постоји притисак да се глумци више усмеравају ка популарности него ка уметничком изразу?” 

– Ворхол је изгледа имао право – све више људи има својих 5 минута славе. И то није нужно лоше. Но истодобно је све мање истинских ауторитета, оних чија се слава не броји у минутама, већ десетљећима. Треба знати и моћи трајати. Није случајно да су многи значајни умјетници највећа дјела створили у каснијој доби. Као што се не каже случајно да редатељи улазе у најбоље године тек након четрдесетих. Нисам противник нових медија, друштвених мрежа, умјетне интелигенције и технолошког напретка. Дапаче, загребемо ли мало дубље од чланака који прогнозирају пропаст свијета због нових технологија, увидјет ћемо колико велике и важне кораке радимо као цивилизација, управо захваљујући технологији. Кораке који наше постојање у козмосу могу продуљити, и учинити квалитетнијим и одрживијим. Не смијемо заборавити да свако инстант задовољство има и своју тамну страну. Врхунци људског постојања и дјеловања посљедица су континуираног, посвећеног, свакодневног учења и рада. Наравно, уз прегршт одгођеног задовољства. Зато мислим да је управо сада важно радити на стрпљивости, вјежбати пажњу и концентрацију. Јер ако губимо способност трајног придавања пажње, губимо свијест, а изгубимо ли свијест, изгубили смо себе. Зато казалиште има посебну улогу у одржавању људске врсте. И казалиште, и позориште, и гледалишче…

Дозвољено преузимање целог или делова текста само уз навођење и линковање извора Србија Данас и аутора.