Region Danas
Program Lebensborn, koji je bio centralni deo ove strategije, imao je za cilj da podstakne rađanje dece koja odgovaraju nacističkim rasnim idealima. U ovim domovima, žene koje su rađale decu vojnika SS-a dobijale su podršku tokom trudnoće i porođaja, dok su deca odgajana prema strogim nacističkim normama.
Iako je ovaj ambiciozni plan imao za cilj jačanje Nemačke, ostavio je duboke moralne i etičke posledice, stvarajući trajne ožiljke u društvu. Lebensborn program postao je simbol dehumanizacije i rasne diskriminacije, podsećajući na opasnosti ideologija koje teže stvaranju “idealnih” ljudi na osnovu rasnih kriterijuma.
Prema Himlerovu planu, osnovan je specijalni tim agenata za ‘rasni izbor” koji je po okupiranim zemljama, ali i celom svetu, trebalo da sakupi žene za stvaranje superarijevske rase.
Agenti su se razmilili po Norveškoj, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Britaniji, Kanadi, Australiji i SAD. Kad su ušli u te zemlje, obeležene žene su zatim poslate u Nemačku.
Projekt je tamo već bio u punom zamahu. Sredinom 1936. Himler je otvorio prvi Lebensborn u predgrađu Minhena. Čitav sistem je imao Domove za mejke i Domove za decu.
Ukupno je bilo šest takvih specijalnih domova za decu i 17 domova za mejke. Za svaku Nemicu koja ima više od troje i četvoro dece, ustanovljen je čak i “Majčinski krst” kao odlikovanje. Bilo je to odličje slično “Gvozdenom krstu” koji se dodeljivao za hrabrost i bio na visokoj ceni u Nemačkoj.
Ali mnogi delovi eksperimenta krenuli u pogrešnom smeru. Mnogim novorođenima počele su oči da tamne, a za njima i kosa.
Decu koja nisu ostala plava, čekala je tužna sudbina. Gušenje plinom. Pred kraj Trećeg rajha, Hitler je naredio uništenje sve Lebensborn dece, ali je taj plan sprečen.
Lebensborn projekt bio je strogo čuvana tajna i za njega se možda i ne bi saznalo da Amerikanci, nakon oslobođenja Nemačke, nisu došli do arhive.
Do kraja rata, više od 42.000 dece navodno je rođeno u tajnim klinikama u Nemačkoj i okupiranim zemljama, kao deo programa Lebensborn i kroz veze sa vojnicima SS-a. Osim toga, oko 200.000 plavokosih i plavookih dece je oteto i prevezeno u Rajh, pri čemu je većina njih dolazila iz Poljske.
Prva kidnapovanja zabeležena su u Poljskoj, ali su se kasnije proširila i na decu iz “naroda Jugoslavije.” Ove akcije su bile deo šireg nacističkog plana za jačanje arijske rase i predstavljale su brutalnu manifestaciju dehumanizacije, gde su deca oduzimana od svojih porodica kako bi bila “nacifikovana” i odgajana prema nacističkim idealima.
Ove aktivnosti ostavile su trajne posledice na životima mnogih porodica i zajednica, stvarajući emocionalne traume koje su se osećale dugo nakon rata.
