Region Danas
Blic
„Završiću rat u Ukrajini za dan“ rekao je Donald Tramp u nekoliko prilika na svojim mitinzima i intervjuima za američke medije. Podjednako često u ranijim kampanjama govorio je i o različitim carinama Kini i oštrim merama prema ovoj konkurentskoj državi. Sa druge strane, Kamala Haris nije bila toliko pompezna kada se radi o spoljnopolitičkim izjavama, ali u okviru sadašnje administracije Džoa Bajdena je imala i taj vid uloge zbog svoje visoke funkcije. Mnogi postavljaju pitanje šta Moskva i Peking očekuju od dvoje predsedničkih kandidata i kakvoj politici se mogu nadati kada aktuelni predsednik u januaru i zvanično preda svoju funkciju nasledniku ili naslednici.
Kada se radi o Rusiji, postoji tradicija pokušaja otopljavanja odnosa od strane različitih američkih predsednika. Međutim, pravilnost ovih pokušaja je bila da su strukturni faktori rivalstva uvek na kraju rezultovali ponovnim zahlađenjem, a nekada i eskalacijama. Ovakve pokušaje su imali različiti prethodnici Džoa Bajdena, od Džordža Buša Mlađeg do Baraka Obame i Donalda Trampa. Po svemu sudeći izvesno je i u mandatu narednog predsednika očekivati sličan obrazac, jer zbog velikog broja sankcija i neprijateljstava zbog rata u Ukrajini, polazna osnova je dosta loša. Dok je teško očekivati od Kamale Haris popustljivu politiku prema Moskvi, kakva nije bila ni Bajdenova, kod Trampa postoje te inicijative. Republikanski kandidat, ali i njegov potpredsednik, često pozivaju na početak pregovora i neretko figuriraju teritorijalni ustupci Ukrajine kao opcija na stolu.
Blic preporučuje
Ipak, važno je naglasiti da kada se radi o praktičnoj politici Tramp je prvi predsednik koji je Ukrajinu naoružavao ubojitom vojnom opremom i u čijem mandatu je vojska ove države reformisana po NATO standardu. Republikanski kandidat se kao predsednik susreo sa Vladimirom Putinom u Helsinkiju sa očekivanjem otopljavanja odnosa, ali su u njegovom mandatu do 2020. uvedene dodatne sankcije ovoj državi. Zbog toga je važno naglasiti da su kampanjska retorika ili čak autentične političke želje omeđene realnošču koja je uvek pomerala dve sile ka nekom nivou konfrontacije. Vladimir Putin je pre nekoliko meseci (verovatno šaljivo) rekao da podržava Kamalu Haris na američkim izborima, što je u jednoj tački verovatno istina. Taj element je predvidivija politika demokrata, koja iako je konfrontacione prirode je vrednosno jasna, dok je republikanska politika često težila detantu, koji se u realnosti nije događao. Jedini strukturni faktor koji pogoduje Rusiji je što unutar same Republikanske partije ima sve manje uticaja starog neokonzervativnog establišmenta koji je više sklon kritici i pokušajima izolacije Moskve.
Sa druge strane, kada se radi o drugoj sili koja je po veličini populacije i ekonomskoj moći veći rival Vašingtonu, stranke imaju nešto viši stepen konsenzusa. To se vidi u Kongresu gde obe stranke uspevaju da lakše izglasaju mere protiv Kine, a gde inicijative predsednika iz jedne stranke u tom smeru nailaze na manje protivljenje od strane druge stranke. To je retkost u sadašnjoj polarizovanoj političkoj klimi unutar SAD-a, gde se dvopartijski konsenzus ređe postiže. Kao što demokrate često Donalda Trampa napadaju da je proruski kandidat ili u najmanju ruku mek prema Vladimiru Putinu, slična se retorika mogla čuti oko Džoa Bajdena vezano za Kinu. U praksi konkretna politika je pokazala da to nije slučaj i u svom četvorogodišnjem mandatu demokratski predsednik je bio podjednako oštar, ako ne i oštriji od Donalda Trampa.
Administracija aktuelnog predsednika je nastavila Trampov trgovinski rat, sistematizovala ga i proširila na druge sfere, poput visokotehnoloških čipova i prateće tehnologije. Za poslednji potez čak i važi da je imao najžešći negativni efekat po razvoj ove grane u Kini, iako je bio predmet kritike američkih korporacija. Bajdenova administracija je nastavila politiku svog prethodnika u smeru naoružavanja Tajvana, a ostrvo je posetila i tadašnja liderka demokrata u Kongresu, Nensi Pelosi. Industrijska politika izglasana tokom vlasti demokrata, poput IRA programa zelenih subvencija ili Zakona o čipovima, u velikoj meri ciljaju pojačavanje industrijskih kapaciteta Amerike naspram Kine.
Foto: Novi treći put, Jovana Kosovac / Ustupljene fotografije
Donald Tramp sa druge strane po pitanju Pekinga u ovoj kampanji je dosta blaži i deluje da je više fokusiran na protivnike unutar SAD-a, manje na one spoljašnje. U svojim govorima najavljuje da će podići carine na svu stranu robu, a najviše kinesku i to u čitavom nizu oblasti. To jeste na tragu njegovih prethodnih politika, ali u nešto ekstremnijem formatu. Međutim, oblasti gde je Tramp dosta blaži je pitanje tehnoloških sankcija, pitanja Tajvana i kineskih kompanija. Republikanska partija je oko pritiska na kinesku aplikaciju TikTok promenila svoj stav i trenutno je dosta blaža, a po pitanju Tajvana moguće je čuti manji stepen interesovanja i čak neki vid relativizacije strateške važnosti ostrva u sferi čipova. Nove sankcije Kine se takođe retko spominju od strane Republikanske partije u govorima, a često se govori o unutrašnjim neprijateljima. Ipak, teško je očekivati da zbog rivalstva SAD-a sa ovom državom na globalnom nivou da će Republikanska partija u praksi biti previše popustljiva.
U kontekstu prethodno spomenutih obrazaca može se reći da iako i Kina i Rusija imaju različita očekivanja od američkih predstojećih izbora, određeni stepen kontinuiteta će ostati bez obzira na administraciju. Uprkos retorici kampanja strukturni faktori kao što su dugotrajne geopolitičke tenzije i kongresni konsenzus dosledno ograničavaju napore za suštinskim promenama u odnosima sa Rusijom i Kinom. I Trampova i Bajdenova administracija pojačavale su sankcije i mere vojne podrške koje sprečavaju značajan pomak ka približavanju. Ovaj istorijski obrazac sugeriše da, iako kandidati mogu obećati različite pristupe, stvarna politika bi i dalje mogla da teži ka nadmetanju.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije “Novi treći put”
Sve o izborima u Americi 2024. možete pratiti na sajtu “Blica”.
Blic
