Predvidela je svoju smrt: Isidora Sekulić je sama sebi organizovala sahranu, a imala je i nekoliko zahteva

Isidora Sekulićostavila je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i kulturi. Njeno stvaralaštvo obuhvata eseje, putopise, književne kritike i prozu koja se odlikuje dubokim intelektualnim promišljanjem i izražajnim stilom.Kao intelektualka i pedagog, Sekulić je težila da unapredi kulturni i obrazovni nivo svog društva, a njen oštar kritički pogled na društvene teme često je donosio inovativne perspektive i etička promišljanja. Njen književni stil je bogat, refleksivan i emotivan, a teme koje je obrađivala odražavaju njeno široko obrazovanje i istančanu kultivisanost. Ceo život je dala za unapređenje srpske kulture, ali nije bila zadovoljna rezultatima, te je dobro poznata njena rečenica: “Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture.”

Iako nije živela kao monah u pravom smislu, Sekulić je imala sličan etos—povlačenje u introspektivnost, rad na sopstvenom duhu, i odbacivanje luksuza i prolaznih materijalnih stvari. Ova posvećenost jednostavnom životu oslobodila ju je da se potpuno posveti pisanju, obrazovanju i razmišljanju o temama koje su imale dubok značaj za njeno vreme, kao i za srpsku kulturu. Ponajviše je verovala u strogi rad, ali i razum. Stoga se ne treba čuditi da je vrlo razumno pristupila sopstvenoj smrtnosti

Pripremila sama svoju sahranu
Krajem januara 1968. godine, dva meseca pred svoju smrt, Isidora je počela da priprema svoju sahranu. Pripremi je pristupila kao i u svemu drugom sa velikom dozom pažnje i smirenosti.

O tome kako je isplanirala svoju sahranu saznajemo iz pisma koje je Isidora 22. janura uputila Kosti Petkoviću, tadašnjem sekretaru Srpske akademije nauka:

“Da, tačno tako kako sam, u ekstremnom času, usmeno kazala gđi Radojlović. Evo, mogu sada, i pisano i pod potpisom, ponoviti svoju sasvim jednostavnu sahranu, koja mi se uostalom i takva čini dosadno istegnuta. Kad bi čovek mogao još i poslednji put, sam za sebe da brine: da siđe u raku, legne, i potegne zemlju na sebe…

Dvojici književnika, i još pred dva svedoka, predala sam novac, i ovakvu svoju želju: leš u domaći čaršav, u prost čamov sanduk, u prostu raku, jedan sveštenik iz parohije u koju spadam, prosta krstača – imam pravo na taj simbol – nikakav venac i ni slovo govora.

Sama sam se hranila, sama ću se i sahraniti…

Primite izraz mojih duboko poštovana Isidora Sekulić.“

Njima je ostavila poslednju volju
Književnike koje Isidora spominje u ovom pismu, a koje je odabrala za izvršioce svoje poslednje volje, bili su zapravo Eli Finci i Miodrag Pavlović, a svedoci su bili Pavlovićeva supruga i Vasko Popa.

Eli Finci piše u svom dnevniku da ga je Isidora lično pozvala da odmah dođe kako bi mu saopštila kako želi da bude sahranjena. Finci je zapisao: “Kad smo pokušali da je ubedimo da stanje njenog zdravlja nije takvo da mora da računa s najgorim, ona nas je zamolila da joj ne govorimo konvencionalne reči utehe, jer ona, reče, bolje od nas zna kad će smrt naići. Izričito je naglasila da ne želi nikakvu lekarsku intervenciju ili pomoć, jer je ona već u sebi svela sve račune sa životom. ‘Lekarsku pomoć možete mi samo pružiti ako vidite da sam podvrgnuta teškim bolovima i patnjama. Niti u kom drugom slučaju.‘”

Isidora im je napomenula da želi da bude sahranjena kako je i živela skormno i bez pompe: “Pošto u životu nikom ništa nisam ostala dužna i pošto meni niko ništa ne duguje, želja mi je da budem sahranjena o svom sopstvenom trošku, na Topčiderskom groblju.”

U tu svrhu Isidora Sekulić dala je 250.000 dinara da se podmire troškovi. Želja joj je bila da po običaju praotaca njeno telo bude uvijeno u belu čistu plahtu, koju je ostavila u ormanu, i da na sahrani bude jedan sveštenik.

Prijateljima je još rekla:

„Pošto moji ostaci ne mogu biti spaljeni, jer u Jugoslaviji nema krematorijuma, sahranite me onako kako se to radilo oduvek u našoj zemlji. Prisustvo sveštenika za mene je simbolično, znak čuvanja drevnih običaja, a ne čisto religiozni akt.“

Saopštila je i ostale svoje želje: svoju biblioteku ostavlja Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, i o tome je već obavestila upravnicu Milicu Prodanović. A ostale njene stvari njeni prijatelji mogu „po svom nahođenju upotrebiti u korisne svrhe ili kao uspomenu na njeno prijateljstvo“. Saopštila je da više nema neobjavljenih rukopisa — sve je spalila, i tuđa pisma i kopije svojih pisama.

Prijateljima je rekla da pisani testament neće ostaviti. Kako je objasnila: „Testamente piše Luka Belović (jedan od najbogatihig Srba prm. aut.), a ne proletar celog veka…”

Naredenih dva meseca nastavila je neumorno da radi. Retkim posetiocima koje prima jada se: “Ne sećam se da sam ijednog dana bila potpuno fizički zdrava! Ali mi je zato razum uvek bio budan i svež, i zdrav”. Očigledno je sa tim zdravim razumom pristupila i pripremama za svoju smrt.

Želim da budem sahranjena kao i moj Gospod
Isidora Sekulić, iako se deklarisana kao agnostik (Agnostik je osoba koja veruje da pitanje o postojanju Boga ili drugih natprirodnih sila nije moguće dokazati niti opovrgnuti, pa ostaje u stanju otvorenog skepticizma ili neutralnosti po tom pitanju), imala je jedinstven i duboko ličan pristup religiji i duhovnosti. Redovno je prisustvovala liturgijama u Topčiderskoj crkvi svake nedelje, prepoznajući vrednost pravoslavne tradicije i duhovnog iskustva. Ovaj čin bio je više od puke rutine – bio je izraz njenog poštovanja prema verskom nasleđu i bliskosti s duhovnim vrednostima, uprkos tome što nije pripadala nijednoj strogoj dogmi.

Sekulićeva je bila poznata i po tome što se redovno molila. Njena duhovna priroda odrazila se i kroz njene molitve, od kojih je nekoliko i sama napisala. U njima je izražavala svoja promišljanja o čovekovoj slabosti, unutrašnjem miru i težnji ka višem smislu

“Gospode, pomozi mi. Osećam da me nauka kida od Tebe, da me ljudsko znanje i računanje prirodnih zakona Tvojih vuče daleko od Tebe. Oholim se i ja istinom koja mi je ispunila glavu, i naučila jezik moj glatko govoriti samouverene reči učenosti i poslednjih istina. Gospode, ja volim da živim kao i drugi učeni ljudi; ali ja znam da je u tajni Tvojih znanja i zakona sve drugačije” – napisala je Isidora u svojima “Molitvama iz Topčiderske crkve”.

Ipak, u nekim drugim trenucima, Isidora Sekulić je bila neskriveni skeptik, te je na svaki pomen Boga i Božijeg prisustva samo slegala ramenima, govoreći “možda ga ima, možda nema”. Ova percepcija bila je zabeležena od strane Vladete Jerotića, koji je kao mladi doktor više puta razgovarao sa Isidorom i svedočio njenim stavovima o veri i postojanju Boga.

Ipak Isiodri je bilo važno da bude sahranjena po pravoslavnom obredu i želela je da ne njenom grobu stoji “prost” krst.

Krajem marta te 1958. godine, pozvala je svog sveštenika radi dogovora o sahrani. Svešteniku Gvozdenu Miloševiću saopštila je da želi da bude sahranjena što skromnije, bez ikakve pompe, na Topčiderskom groblju. Telo da bude uvijeno u obično belo platno i položeno u neobojeni čamov sanduk spušten u grob:

„Onako, kako je moj Gospod Hristos sahranjen. Ja želim, gospodine proto, da mi vi odslužite opelo po pravoslavnom obredu naše Crkve i da mi vi kažete poslednje – zbogom…“

Odbila da ide u bolnicu pred smrt
Početkom aprila 1958. godine, Isidora se razbolela. Kijavica praćena visokom temperaturom od 39,4 stepena ozbiljno je narušila njeno zdravlje. Njena dugogodišnja lekarka i prijateljica, dr Jelena Pavlović, obišla ju je 3. aprila, zateknuvši je u izuzetno teškom stanju. Jedva se kretala i tek uz mnogo ubeđivanja pristala je da legne.

Međutim, odbila je hospitalizaciju, poručivši:

„Dok sam pri svesti, u bolnicu ne idem, ne napuštam kuću… Posle radite sa mnom šta hoćete.”

Milica Srnović, devetnaestogodišnja bolničarka, obilazila ju je. U subotu 5. aprila, oko 10 časova, bolničarka je pozvala dr Jelenu Pavlović da je obavesti da je bolesnici veoma loše i da gubi svest. Pošto je odbijala da ide u bolnicu, tek kada je izgubila svet, mogli su da je prebace u bolnicu.

Kolima hitne pomoći prebačena je u nesvesnom stanju u ustanovu „Dragiša Mišović.” Primljena je 5. aprila u 14 časova na Interno odeljenje. Iste večeri, u 19:53, nakon što je zapala u duboku komu, izdahnula je u svojoj 82. godini života.

Činilo se da da je jedna era završena.

Skromna sahrana skrivena od javnosti
Sahranjena je 7. aprila, u ponedeljak, u 16 časova, na Topčiderskom groblju, gde i danas počiva.

Sahrana je obavljena skromno; prisustvovali su najistaknutiji pisci i kulturni radnici Beograda: Aleksandar Belić, Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Veljko Petrović, Miloš N. Đurić, Vladeta Jerotić i drugi. Sanduk su nosili Borislav Mihailović Mihiz, Antonije Isaković i Miodrar Pavlović.

Položena je u obično čamovo drvo, uvijena u belo platno. Shodno njenim željama, na sahrani nisu držani govori.

Za spomenik je, poštujući njene želje, postavljen skromni beli krst, koji i dalje stoji.

Šira javnost obaveštena je da je Isidora Sekulić umrla tek kada je sahranjena. Obaveštenje je glasilo: „Ova literarno najkulturnija ličnost našeg tla, od Ćirila i Metodija do juče, do danas, možda i do prekosutra”, preminula u subotu, 5. aprila, a sahranjena 7. aprila, u ponedeljak, u 16 časova, na Topčiderskom groblju“.

(U pisanju članka korišćeni su podaci iz više izvora, ali je najviše preuzeto iz knjige “Isidorina brojanica” Radovana Popovića)

(Kurir.rs/Srbija Danas/I.M.)

 Bonus video: