Region Danas
Amadea je imala samo 17 godina kada je osetila prvi simptom – nedostatak vazduha. U početku je govorila sebi da će proći, da nije ništa strašno, pokušavala da zanemari situaciju. Ipak, kada više nije mogla da dođe do vazduha nakon penjanja na prvi sprat, shvatila je da je njen zdravstveni problem ozbiljan.
Blic preporučuje
“Nisam više mogla da trčim kao pre, a imala sam kondicije, s obzirom da sam osim karatea išla i na takmičenja iz atletike. Posumnjala sam da nešto nije u redu, ali nisam nikome govorila jer nisam mislila da je nešto ozbiljno pa sam “krišom” pratila sebe do momenta kada sam shvatila da ostajem bez vazduha na prvom spratu i nakon 3 čučnja. Kada mi je bolest već uznapredovala, osim što sam osećala gušenje, bile su mi plave usne, zglobovi otečeni, stomak pun vode, lupanje srca sam osećala čak i u vratu, a glas je postajao tih, skoro šapat. Sa dijagnozom hipertenzije pluća se živi najduže tri godine bez adekvatne terapije i zato je bitno prepoznati i ne zanemariti simptome”, priseća se lepa devojka za “Blic”.
“Čekate da neko umre da biste vi dobili šansu za život”
Kaže da je čekanje na transplantaciju rad na sebi. Kako psihički, tako i fizički.
Foto: Ustupljene fotografije
“Pre nego što vas stave na listu za transplantaciju doktori će vas uputiti na sve potrebne preglede kako bi vam našli kompetentnog donora. I vi nastavljate da živite uobičajeno svaki dan i čekate da se donor pojavi. Nažalost, čekate da neko umre i da saznate da li vam taj organ odgovara. U tom periodu je bitno da ostanete što jači zbog same operacije i bržeg oporavka nakon nje. Jedva sam čekala da me operišu jer sam verovala da ću se sutradan probuditi i biti magično zdrava”, priča Subotičanka.
“Zaljubila sam se, ali sam bila u sve lošijem stanju”
A onda, krenula je trka sa vremenom. Ipak, Amadea nije dopustila sebi da uopšte pomisli da postoji mogućnost da ona ne dođe prva na cilj. Za nju nije bilo predaje, niti odustajanja. Umesto strepnje, pojavila se ljubav i želja da se okupira nekim lepšim stvarima.
“Ni u jednom momentu mi nije prošlo kroz glavu da neću uspeti ili preživeti. Bila sam još dete za koje tek počinje život. Prvo nisam ni pomišljala na transplantaciju jer je to u tom periodu bilo nešto nepojmljivo i nedovoljno shvaćeno, nego sam mislila da mogu prirodno da se izlečim, što sam i pokušavala raznim biljkama, ceđenim sokovima, ljutom paprikom… Druge stvari su mi bile tada na pameti, zaljubila sam se i želela da uživam svaki dan sa prijateljima i porodicom, da upišem fakultet i nastavim uobičajen život sa svojim vršnjacima. Ali, vreme je odmicalo,a ja sam bila u sve lošijem stanju. Želje kao i potrebe su postajale sve veće i sve udaljenije”, priča nam Subotičanka.
Foto: Ustupljene fotografije
Nikada nije dopustila da je bolest slomi!
Priča nam da nikada nije dopustila da je bolest slomi. Neprijatelja je gledala pravo u oči, a sebi postavljala samo jedno pitanje – “kako da ga uništim?”.
“Kada bolje razmislim, ne mogu reći da sam imala negativne misli, više je to bila tuga jer sam želela toliko toga da ostvarim još u životu samo bez gušenja. Bilo mi je žao i moje porodice što me gleda takvu. Strah sam dobro podnosila jer uživam u adrenalinu, a s tugom sam se borila tako što sam preko dana pokušavala da okupiram svoje misli lepim i srećnim dešavanjima o kojima sam razmišljala prethodni dan. U početku sam se svaki dan nadala da će bolest nestati kada ustanem sledeći dan i da je sve ovo samo jedna noćna mora, bilo mi je neverovatno da bolujem od neizlečive bolesti. Doduše, u glavi mi nikada nije bilo pitanje zašto sam bolesna? Već kako mogu da je se rešim. Muzika mi je dosta pomagala u tom periodu jer mi je ona bila neki vid motivacije, pokretala mi je maštu, stvarala ideje i ciljeve. Sporije sam radila neke stvari ali nisam dopustila da me bolest ograničava. Uvek sam tražila nešto sto bi me motivisalo. Želela sam svuda i sve, mnogo sam gledala da se smejem, pratila sam svoja osećanja i bila istinski srećna. Verovala sam u Boga i da mi se ne može ništa loše desiti”, priča ova nasmejana heroina.
Foto: Ustupljene fotografije
Kako dodaje, prihvatila je stanje i upoznala svoj tempo. Znala je svaku prečicu i uzbrdicu na putu i kako da je pređe.
Prvo nada, a onda novo razočaranje
Amadein pozitivan pogled na život bio je nagrađen, ali činilo se tada, samo na kratko. Dobila je nova pluća, šansu da ponovo diše duboko, da ne strahuje od budućnosti, već da joj se raduje. Ipak, brzo su stigle i loše vesti – njeno telo je odbacivalo organ.
“Nakon skoro 4 meseca provedenih u bolnici, konačno sam došla kući za Božić. Bilo je teško jer su me i dalje hranili, mama me je tuširala, oblačila, prala i sušila kosu zbog moje loše motorike kao posledice komplikacija nakon transplantacije, ipak i dalje mnogo lepše nego u bolnici, zagrlila sam svoj krevet i viđala moje najbliže. A to mi je tada bilo dovoljno. Dolazio je fizioterapeut da vežbamo, ali ja sam malo po malo ostajala bez vazduha. Nisam želela da verujem da ovako ne sme biti već sam se smeškala što je ujedno bio i moj mehanizam odbrane i nadala se da će proći. Ali nije, svaki dan je bilo gore. Otišli smo u bolnicu gde su mi i utvrdili, nakon neuspešnog izvođenja spirometrije i laboratorijskih nalaza, da odbacujem organ“, priseća se za naš portal.
Drugi organ stigao dana kada se onesvestila
Po prvi put Amadea je osetila strah, a onda i komešanje svih emocija koje ljudski mozak poznaje. Ipak, njena borba i strpljenje su se isplatili. Nova pluća stigla su baš na dan kada se Amadea onesvestila.
“Mislim da su me tog momenta preplavile sve emocije, od šoka, razočaranja, besa, ogromne tuge, bola u duši i po prvi put straha da neće stići organ na vreme do nove velike nade, vere i sreće što će se drugi put moje stanje konačno poboljšati, da ćemo uspeti i sve to sretno okončati”, pojašnjava.
Foto: Ustupljene fotografije
Danas, Amadea je odlučila da se igra sa životom. Odlučila je da može i želi sve. Završava studije psihologije, trenira i nema fizička ograničenja. Ide na pregled svaki treći mesec i ima velike ambicije i planove.
Trka za vazduh i deljenje iskustva sa drugima
Iz ove borbe izrodio se i film, ali i sajt putem kojih Amadea pokušava da pomogne drugima.
“Ljudima koji su u istoj ili sličnoj situaciji šaljem najveći virtuelni zagrljaj ikada. Mnogo je zahtevno naći prave reči u toj situaciji ali biću i dalje iskrena. Trudite se da živite vaš život, kako vi osećate i želite, a ne kako drugi žele ili očekuju. Upoznajte i stvarajte sebe, jer sigurno imate nešto što drugi nema, barem u toj meri. Učite od drugih i prisvojite sve što vama odgovara u tom momentu i što može da vas gura ka napred ali ne zaboravite da živite svoj život i da ste rođeni da budete jedinstveni, tako se i postavite prema sebi”, poručuje ova Subotičanka svim generacijama i svim ljudima koji prolaze kroz teško životno razdoblje, a razvila je i trik za borbu sa besom:
“U početku sam se u “besnim” momentima zaustavljala usred rečenice i dešavanja i kao da sam izašla iz svog tela, udahnula par puta i sagledala sebe i celu situaciju, rekla sebi “sada ne možeš ništa, budi strpljiva, saberi se i ćuti ako nemaš šta pametno i lepo za reći” i sklonila se na par minuta i taj bes pokušavala usmeriti u suprotnom pravcu. Ja sam se, na primer, često zezala na svoj račun i smejala, a nisu ni moji najbliži ostali pošteđeni kada je šala u pitanju, tako mi je bilo mnogo lepše i lakše jer je sve bilo iskreno i od srca” kaže ova lepa devojka.
Foto: Ustupljene fotografije
Najveća podrška Amaedei bila je njena porodica, ipak, majka je zauzela prvo mesto. Priča nam da je prolazila i kroz zatvorena vrata i bila joj dodatna snaga.
Kako kaže, nakon celog iskustva, čekanja, nadanja, sanjanja i ponovne šanse za život, Amadea tvrdi da je vrlo bitno da se svi ljudi informišu o transplantaciji i donorstvu.
“Ne smemo živeti u zabludi, sve ono što sam uradila nakon svoje dve operacije ima za cilj da se podigne svest o donorstvu”, poručuje ona.
Blic
