(VIDEO) “JE L’ TO STVARNO PRVO PITANJE?” Biković se iznenadio, pa progovorio o filmu “Izolacija” i paktu koji je sklopio sa kolegama

Na samom početku intervjua Miloša samo pitali kako je, a njegovu reakciju pogledajte u videu u okviru teksta, kao i simpatičnu situaciju zašto je pomislio da je došao u drugoj garderobi.

Otkrio nam je kako izgleda rad na srpskom i ruskom tržištu, kakvi su fanovi tamo, a kakvi ovde, može li kada siđe sa crvenog tepiha da živi kao sav normalan svet i koji je pakt sklopio sa Jelisavetom Teodosić, Miodragom Radonjićem i Tamarom Krcunović.

Zanimalo nas je šta publika može očekivati od filma “Izolacija” jer njihov sud s nestrpljenjem čeka.

– Nemam pojma šta publika može da očekuje jer ću i sam tog dana da shvatim kakav smo film napravili. To će meni publika da kaže i za mene je mnogo važno da budem na premijeri jer ne možeš da znaš kakav film imaš dok ga ne pogledaš zajedo sa publikom u sali. Ono što publika može da očekuje jeste da vidi nešto što ovde nije rađeno ili makar neko vreme nije rađeno, pa da vidimo kako će taj eksperiment da prođe, kaže Miloš kojeg ćemo gledati u ulozi naučinka.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

– Ja sam biolog koji odlazi na planinu da da meri neke biološke parametre jednog određenog područja. Međutim, to što se njemu desi tamo navodi ga da u jednom trenutku pomisli da nešto nije u redu na toj planini i da bilo najbolje da ode, ali se ispostavi da to nije tako lako. E sad, zašto? To ne mogu da otkrivam ali zanimljivo mi je bilo da radim ovaj film, to jedan neobičan žanr.

Mnogi tvorci i glumci “Izolacije” o ovom filmu pričaju kao o trileru, ali se stiče dojam da će tu biti i momenata horora, što smo znatiželjno i pitali Miloša.

– Ima horora, mistike, trilera i još svašta nešto. Inače, žanr je dogovor između stvaralaca i publike. Ovo je jedan žanrovski hibrid i ne znamo kako će publika da reaguje. Možda će da im se dopadne, a možda će da bude razočarana tom našom igrom i smenjivanjem žanrova, objasnio nam je glumac koji se trenutno pojavljuje u nekoliko projekata, na još toliko radi, pa smo ga pitali da privatno priželjkuje izolaciju ili je više tip kojem prijaju gužva, brzina, ljudi…

“U svemu je potrebno naći meru”

– Ti možeš da budeš izolovan i u svojim mislima, i kada si usred neka buke. Mislim da je u svemu potrebno naći neku meru. Izolacija je dobra da bi čovek mogao da bude malo sam sa sobom, u toj tišini čovek čuje svoje misli ali ne treba u tome preterivati jer možeš u nekom trenutku da počneš da pratiš decu po parku, kaže kroz osmeh i nastavlja:

– Ne kažem iz svog iskustva, čuo sam ali važno je ne odlaziti u asocijalno ponašanje.

“Jedino u Mađarskoj mogu da budem običan čovek”

Bikoviću se poslednjih godina suzio broj mesta gde bi mogao da ode, a da ga ne neko ne prepozna. Rad na više tržišta čiji filmovi se svuda distribuiraju učinio ga je prepoznatljivim u mnogim zemljama, ipak on se snalazi.

– U mom slučaju, odeš u Mađarsku. Mogu otići gde nema naših i ruskih turista. To je jedna vrsta blagoslova kada možeš da se utopiš u masu i budeš običan čovek, tada ne gubiš dodir sa realnošću, normalno radiš sve kao što si radio pre 15 godina, pre nego što si postao popularan. Ja tada odmorim.

Tamo gde ne može da odmori su život pod medijskom lupom, fotografisanja sa fanovima i crveni tepih. Da li ga voli ili ne.

– Volim zato što on označava praznik filma, da smo se okupili da odamo počast filmu, ali nemam želju da idem često po crvenom tepihu jer samo značenje vuče korena iz nečega malo ružnijeg. Doduše, jedan od omiljenih festivala mi je Kustendorf gde su crveni tepih i sve te pompe oko filma zabranjeni, to mi još više prija.

“Voleo bih da sarađujem sa Kusturicom”

Kada smo već kod Kustendorfa, nametnulo se pitanje saradnje Emira Kusturice i Bikovića, glumac kaže da je otvoren za saradnju.

– Meni bi to bila čast i kada se desi ja ću na sva zvona da pričam o tome. To više zavisi od gospodina Emira nego od mene. Ja bih voleo, tako da 50 posto preduslova je tu.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

Godinama unazad Miloša Bikovića gledamo u različitim ulogama od romantika preko komičara do Maraša koji je zagrizao u kriminal, a sada naučinka, uskoro i pevača.

Da li je sam težio tome da ne bude ukalupljen ili se prosto tako desilo, ogovara u nastavku:

– Težio sam ka tome i imao sam malo sreće, ali sam i na tome radio mnogo da bi to bilo tako. Odlazak u Rusiju mi je u tome pomogao jer su me tamo potpuno drugačije doživljavali. Počeo sam sa dramskim likovima ali sam se otvorio kao glumac komedije. Ovde me više znaju kao nekog romantičnog junaka: “Šešir profesora Vujića” ili Tirke, a kasnije kao Maraša što je delimično drama i kriminal. U Rusiji kao glumca komedije i to je blagoslov da se na različitom tržištu na različite načine razvijate…

“Ne dam nikome vreme sa sinom”

Različita tržišta, donose veliku popularnost i fanove svih uzrasta. Pokojni Bora Đorđević je duhovito pričao kako mu u Sloveniji prilaze sa “izvinite”, a u Srbiji uz pljesak po ramenu i po koju psovku.

– Više je to stvar mentaliteta. Vrlo će ređe Rus da vam fizički priđe, a mi smo ovde više familijarni pa u toj familijarnosti često brišemo granice, nekada u pozitivnom, a nekada u negativnom smislu, pa se izbrišu granice poštovanja. Ja volim tu našu familijarnost ali nisam uvek spremna na nju. Imam dva pravila, jedno je kada sam sa detetom ja se ne fotografišem, moje vreme ja mogu da poklonim mojim poštovaocima ali vreme koje poklanjam svom detetu ne mogu nikome da poklonim, to je njegovo. Kada mogu i kada sam raspoložen ja odgovorim na nju, kada ne mogu budem ljubazan ali to za te ljude može da deluje kao hladan tuš. Zamislite sada kada bih se ja grlio sa svakim, naročito ako je neko u nekom stanju… ne možete odgovoriti na isti način, naročito ako ste trezni, objašnjava Miloš da ima raznih susreta, ali da se mališanima uvek odazove.

Iako je rastrzan između setova, i dalje ga možemo gledati u pozorištu koje je za glumce značajno.

– Zanemario sam ga ali nisam dozvolio da u potpunosti izgubim kontakt sa zanatom jer se tu zanat peče zbog živog kontakta sa publikom. Kada pod adrenalinom nešto radiš onda to dobro radiš, usvojiš u svoje ćelije i kada ne znaš tekst i kada si polumrtav bolestan, ti to radiš jer moraš. To je gluma, kada moraš da radiš pred 250, 300 ljudi, onda to moraš zaista da voliš i ako nisi svestan onda se u tom trenutku podsetiš, ističe Miloš kojeg u predstavi “Laž” gledamo sa Jelisavetom Teodosić, Miodragom Radonjićem i Tamarom Krcunović sa kojima se i privatno druži.

– Jelisaveta, Mićko i ja se dugo znamo, sa Tamarom sam se zbližio na radu tokom predstave. To je jedan lep odnos i ja sam ovaj posao odabrao da se bavim njime, ne samo što mogu da se bavim glumom nego što mogu da se družim sa ljudima koji dele slična interesovanja, koji su pristojni, pametni i obarazovani ljudi. To je jedan od benefita. Inače mi imamo jedan od momenata, pre nego što izađemo na scenu mi se dogovorimo da svako mora da izgovori jednu reč na sceni, i ko posledni je izgovori na sceni taj plaća piće svima. Ta reč je nešto što nema veze sa scenom, recimo ako je scena da jedemo i pijemo vino ta reč mora da bude motokultivator. Onda mi u radnji tražimo način zašto to da izgovorimo i ovi ostali se smeju jer je to mnogo glupo uglavnom, tako se nekada zabavimo. Ili, zadamo temu da bude flamenko i onda u jednom trenutku kada govoriš repliku moraš u jednom trenutku da ostiš nešto iz flamenka i tako adaptiraš glumu , da li će to bude ole…Publika shvati da se nešto dešava, ali ne zna tačno šta, otkriva Miloš koliko zabave i improvizacije postoji, a kojih oni koji ih gledaju nisu svesni.

Cela ekipa filma “Izlocija” morala da potpiše Ugovor o tajnosti, detalje pročitajte u odvojenom tekstu.