Region Danas
Malo pozorište “Duško Radović” 23. oktobra proslaviće 75 godina rada, a u penziju će ispratiti glumicu Ljiljanu Peroš koja je u ovom teatru provela čak pola veka.
Kao devojčica oprobala se na sceni i očarala najpre nastavnike u školi, a potom i samog Josipa Broza.
– Danas nije nikakva vest da neko odlazi u penziju, ali kada u penziju odlazi neko ko je proveo punih 50 godina u pozorištu koje ove godine slavi 75. rođendan, i kada je taj neko ulaskom u to pozorište postao najmlađa profesionalna glumica u tadašnjoj Jugoslaviji, i time ulazi u istoriju jugoslovenskog pozorišta, onda morate priznati da je to danas vest! To sam ja, Ljiljana Peroš, a evo kako je sve počelo:
– U prvom osnovne, sama sam napisala mini monodramu i izvela je pred nastavnicima. Bili su toliko oduševljeni da me šalju na opštinsko takmičenje gde osvajam prvo mesto. Kao nagradu od škole dobila sam čast da te godine predsedniku Titu čestitam rođendan u ime škole. Sećam se da mi je Tito rekao: „Zar ti tako mala, pa već meni čestitaš rođendan?“ Imala sam tada 6 godina, jer sam u školu pošla ranije.Tada su mojoj majci sugerisali da odem na audiciju kod tada čuvenog Bate Miladinovića, koji je vodio dramski studio pri radio Beogradu. Posle samo 3 meseca dobila sam ulogu u koprodukcionom filmu „Tri supermena“ i počela da recitujem na radiju u emusiji „Dobro jutro deco“ koja se emitovala svako jutro.
Prva prava pozorišna uloga bila je u tadašnjem Savremenom pozorištu na Crvenom krstu (današnje Beogradsko dramsko). Igrala sam Ernu u predstavi „Nikoletina Bursać“ koga je igrao Toma Kuruzović.
Kao nekoga ko se isticao svojim radom, Bata Miladinović me je nagradio odlaskom na na Niški festival. Dok smo cekali na polazak, prisao nam je filmski režiser Milutin Kosovac i rekao da upravo traga za devojcicom za svoj novi film. Tako sam dobila ulogu u filmu „Mornar i 19 devojaka“ gde su glavne uloge igrali Džejn Birkin i Serž Genzbur, Spela Rozin… Ali sudbina se opet pobrinula i u isto vreme dobijam jednu od glavnih uloga u seriji od 12 epizoda „Sa vanglom kroz svet“ koja je doživela ogroman uspeh. U isto vreme snimam film u Hercegovini i Dubrovniku, i seruju u Beogradu. Škola mi je dozvolila da budem 3 meseca odsutna i zato sedmi razred polažem na kraju godine, odličnim uspehom.
Sa 14 godina sa dramskim studiom gostujem u moskovskom pozorištu i posle izvedbe monodrame „Manjocka“ direktor tog pozorišta izgovara da bi mu velika zelja bila da me angažuje za njegovo pozorište.
Jednoga dana na čas dramskog studija dolazi upravnik Malog pozorišta, Majo Đurović, i između ostalog kaže da će njegovo pozorište uskoro raspisati konkurs za nove glumce. Kada sam pitala Batu Miladinovića da li mogu da konkurišem on mi je odgovorio: „Ma šta je tebi, ti si balavica, oni traže zrelu glumicu“. Uprkos tome, bila sam tada dovoljno hrabra i luda da zakucam na vrata upravnika. Rekao mi je da postoji problem zbog mojih godina (16) ali su mu pravnici rekli da uz prethodni pristanak roditelja mogu da konkurišem. Naravno da sam ih ubedila, pojavila se na audiciji i od 27 prijavljenih glumica, jedno radno mesto je pripalo meni. Tako sam 1974 godine postala najmlađa profesionalna glumica u istoriji jugoslovenskog pozorišta. Tu se zavrsava prvi deo priče.
Bila sam fascinirana ulaskom u profesionalno pozorište i taj miris scene, kostima, garderobe, ostaće u meni upamćen zauvek. Naravno da sam kao mlada glumica išla iz predstave u predstavu i uskoro sam nosila repertoar. Za moju prvu premijeru „Trka zbog vuka“ u listu Politika je pisalo: „Peroseva je otkrovenje talentovane glumice iz dramske grupe Radio-Beograda. Njena neposrednost, osobenost govora na sceni, pokret kao u čigre, učinile su je od prve bliskoj deci.“
Uspeh jedan donosi drugi: Branko Pleša me angažuje za seriju Beogradske priče i toliko je bio oduševljen samnom da me angažuje i za predstavu „Mravinjak“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde sam igrala glavnu ulogu u tandemu sa Svetlanom Bojković. Dobila sam odlične kritike, a za predstavu se teško mogla naći karta. Počele su naslovne strane, intervjui, interesovanja raznih reditelja i posla preko glave. Sve to vreme vredno radim u mom pozorištu i osvajam 5 republičkih nagrada. Radim sa Miroslavom Belovićem, Cacom Aleksić, Verom Bjelogrlić, Ivanom Vujić… i posebno bih istakala saradnju sa Jagošem Markovićem čija predstava „Mala škola rokenrola“ je i danas na repertoaru.
Ponosna sam na svojih 50 godina provedenih u Malom pozorištu i odlazak u penziju za glumca ne znači i odlazak sa „dasaka koje život znače“. U mom slučaju, te daske zaista jesu i moj život. Gledaćemo se mi još – navela je glumica u svom autorskom tekstu.
