Suzana Čikić o suđenju roditeljima dečaka-ubice iz RIbnikara: "Nisam spremna da govorim o detaljima, ali ono što mogu da kažem…"

– Funkcionišem, ali moja bol nije manja niti će biti. Kada razmišljam o svojoj budućnosti, ne vidim je jasno, tražim smisao i mislim da ću ga tražiti dok sam živa. Nalazim ga u svom poslu, jer ako pomognem jednoj osobi da bolje funkcioniše i bude zadovoljnija, onda imam razlog zašto sam još uvek na ovom svetu – rekla je.

– Trudim se da radim dobre stvari i da učestvujem u ovoj organizaciji, jer ne možemo da vratimo našu decu. Ne mogu da vratim svog sina, ali ako nekim svojim delovanjem, razmišljanjem ili apelom uspemo da napravimo bar jedan korak ka tome da ovaj svet bude sigurniji za decu, onda ćemo biti mirniji – izjavila je Suzana drhtavim glasom.

Ona dodaje da koraci preduzeti od strane Ministarstva prosvete nisu doneli značajne rezultate.

– Preduzeli su neke mere, ali one ne daju rezultate. To znači da moramo nešto drugačije da radimo. Ovo je moj utisak nakon razgovora sa nastavnicima iz različitih škola, roditeljima koji dolaze kod mene i slušanjem dece, mi i dalje imamo nasilje među maloletnicima, naročito među decom od 13 ili 14 godina. Imamo roditelje koji su nekritični i spremni da se bezuslovno stavljaju u zaštitu svom detetu, što nas dovodi u situaciju da razmišljamo o pravima agresivne dece, a ne o deci koja se ponašaju adekvatno – rekla je Suzana.

– Moj stav je da granica krivične odgovornosti kod maloletnika mora da se spusti. Ostavila bih prostora za ozbiljnu diskusiju o tome, jer je važno da ta granica bude uzrast kada je dete svesno posledica svojih postupaka. Tu ne bi bilo mesta nesmotrenosti. Nije mi jasno koja bi ta granica tačno bila, ali razmišljajući kao psiholog, mislim da bi to mogla biti 12. godina – rekla je Suzana.

Kako kaže, napravljen je nacrt izmene zakona za lica sa mentalnim smetnjama, ali je to stalo iz njoj nejasnih razloga.

– Znam da je bilo nekih primedbi od nevladinih organizacija, ali to je bio nacrt koji se mogao unaprediti. Taj zakon omogućava smeštaj maloletnika koji počine ovako monstruozna dela u ustanovu psihijatrijskog tipa. Dete koje je sposobno da učini nešto tako ozbiljno sigurno ima neki problem. Na tom problemu treba raditi.

Suzana ističe da je najstrašnija situacija u kojoj nema odgovornih.

– Pokušavam da budem fer i objektivna, jer je ovo ozbiljna situacija. Nije poenta da li će suđenje trajati šest meseci duže ili kraće, već kako će se završiti. Ono što je strašno prema sadašnjem zakonu je to da, za ubistvo desetoro ljudi, nema odgovornih. To je teško prihvatljivo za nas roditelje. Jako je važno kako će se ovo završiti, jer je to poruka drugim roditeljima, društvu i deci. Zbog toga smatram da je suđenje trebalo da bude javno. Nama roditeljima su oduzeti telefoni na ulasku u sud, tako da ništa ne može dospeti u medije. A opet, informacije izlaze, tako da bi bilo bolje da je suđenje otvoreno za javnost. Bila bih za to da postoje kamere, kako bismo čuli tačne izjave, bez interpretacija – rekla je Suzana.

– Ono što mogu da kažem jeste da je suđenje bilo jako potresno za sve – dodaje majka dečaka i naglašava da će biti trenutaka kada će moći da govori o detaljima iz sudnice.

– On je trenutno smešten u psihijatrijskoj ustanovi, a šta ćemo s njim u budućnosti? To je ono što moramo da uredimo u našem zakonu. Ne možemo retrogradno, ali izmena zakona za lica sa mentalnim smetnjama bi pomogla da se osigura adekvatan smeštaj. To se može primeniti naknadno. Poenta je da imamo adekvatne institucije za osobe koje počine ovakvu vrstu zločina. Nije u redu lečiti dete koje je počinilo ovakav zločin s decom koja se leče od drugih mentalnih bolesti – kaže ona.

Srbija Danas/Blic