Indira ucenila rukovodstvo Jugoslavije zbog Jovanke Broz, a Tačer Srbe uporedila sa Hitlerom: Ove žene su promenile svet, a jedna je skončala tragično

Više od 70 država širom sveta doživelo je do sada da vidi ženu na mestu predsednika ili premijera u savremenom dobu. Poslednja među njima je Klaudija Šejnbaum Pardo, prva žena predsednik Meksika, 70 godina nakon što su žene dobile pravo glasa u Meksiku. Šejnbaum je osvojila oko 60 odsto glasova na najvećim izborima u istoriji države, što predstavlja istorijsko dostignuće u većinom katoličkoj zemlji poznatoj po duboko patrijarhalnoj kulturi.

Rođena je 13. oktobra 1925. u Grantamu kao Margaret Hilda Roberts i ostala upamćena kao čelična lejdi

Odgajana u stanu iznad porodične prodavnice duvana. Njen otac bio je metodistički propovednik, ali Margaret nije bila vernik. Dobila je stipendiju za studije hemije na koledžu u Oksfordu gde je diplomirala 1947. sa diplomom druge klase iz hemije i radila kao industrijski hemičar pre nego što je započela svoju karijeru u politici. 

Pridružila se lokalnom Konzervativnom udruženju i prisustvovala partijskoj konferenciji u Velsu 1948. godine, kao predstavnik Univerzitetske diplomirane konzervativne asocijacije. Izabrana je u januaru 1950, u 24. godini, kao jedan od predstavnika konzervativaca grada Dartforda. Na opštim izborima 1950. i 1951. bila je kandidat konzervativaca za laburističko sedište Dartforda, i vremenom se sve više uzdizala na političkoj sceni.

Konzervativna partija, koju je predvodio Edvard Hit, pobedila je na opštim izborima 1970. godine, a Tačerova je imenovana u kabinetu kao državni sekretar za obrazovanje i nauku. Godine 1975. postala je lider Konzervativne partije, a četiri godine kasnije, postala prva žena premijer Velike Britanije i prva žena na čelu velike zapadne zemlje.

Zauzela je tvrd stav protiv komunizma. Godine 1976. Tačerova je održala svoj govor na spoljnopolitičke teme „Britanija se budi“ koji je osudio Sovjetski Savez, a Časopis Sovjetske armije Crvena zvezda izvestio je o njenom stavu u tekstu pod naslovom „Čelična dama izaziva strahove“, aludirajući na njene primedbe o gvozdenoj zavesi.

Margaret je postala premijer 4. maja 1979. godine. Dok je bila na funkciji tokom 1980-ih, Tačerova je često nazivana najmoćnijom ženom na svetu. Tačerin mandat od 11 godina na funkciji učinio ju je jednom od najuticajnijih britanskih premijera u 20. veku i sa najdužim stažom. Kao nosilac premijerske funkcije, ona se sedmično sastajala sa kraljicom Elizabetom II kako bi razgovarale o vladinim poslovima, a njihov odnos je bio pod budnom pažnjom javnosti.

Margaret je 1992. godine pozvala NATO da zaustavi srpski napad na Goražde i Sarajevo kako bi se okončalo „etničko čišćenje” tokom rata u Bosni i Hercegovini, upoređujući situaciju u zemlji sa „varvarstvom Hitlera i Staljina“

Tačerova je umrla 8, aprila 2013. godine, u 87. godini života, nakon što je doživela moždani udar.

2. Indira Gandi

Indijska političarka i državnica rođena je u Alahabadu 19. novembra 1917. godine kao jedino dete Kamale Nehru i Džavaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Indira je imala usamljeno i nesrećno detinjstvo. Njen otac je često bio odsutan, upravljao je političkim aktivnostima ili je bio u zatvoru, dok je njena majka često bila prikovana za krevet zbog bolesti, a kasnije je rano umrla od tuberkuloze.

Diplomirala je na Univerzitetu Visva-Bharati u Bengalu, a takođe je studirala i na univerzitetu u Oksfordu u Ujedinjenom Kraljevstvu na departmanu za istoriju. Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim organizacijama. Godine 1938. pridružila se Nacionalnoj kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost.

Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine i Nehru zauzeo premijersko mesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savete po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.

Nakon smrti njenog oca u maju 1964. Gandi je postala ministar informisanja i portparol u vladi Lala Bahadura Šastrija. Kada je u januaru 1966. godine Šastri iznenada preminuo Indira ga je, nakon kratkog prelaznog perioda i izbora, nasledila na premijerskom mestu, a naredne godine je izabrana na rok od pet godina za premijerku u parlamentu u kojem je Kongresna stranka imala većinu.

Indira je snažno podržavala Istočni Pakistan (sada Bangladeš) u njegovom uspešnom ratu za nezavisnost, što je Indiju učinilo dominantnom silom u Južnoj Aziji. Poražena je 1977. usred ustanka narodne opozicije, ali je ponovo preuzela vlast 1980. godine.

Zanimljivo je da je Indira Gandi ucenila državno rukovodstvo da će prisustvovati Titovoj sahrani samo ako joj dozvole da vidi Jovanku Broz i ako Jovanka bude prisustvovala sahrani.

Četiri godine kasnije ubili su je njeni telohranitelji (1984) u znak odmazde što je naredila vojsci da napadne separatiste Sika u njihovom svetom hramu i uguši pobunu. Na jednom od predizbornih skupova u istočnoj državi Orisa, Indira Gandi je izjavila da bi bila spremna da umre služeći svojoj zemlji. „Kad bih umrla u službi nacije, bila bih ponosna na to. Svaka kap moje krvi, sigurna sam u to, doprineće rastu ove nacije, njenom izrastanju u snažnu i dinamičnu naciju.“

3. Golda Meir

Izraelska političarka i premijerka rođena je 3. maja 1898. kao Golda Mabovič u jevrejskoj porodici u tadašnjem Ruskom carstvu. Imala je dve sestre i petoro braće. Godine 1906. emigrirala je sa porodicom u SAD. Tamo je završila učiteljski fakultet, i predavala u javnim školama.

Godine 1913, stupila je u romantičnu vezu sa Morisom Mejersonom (Maerson). Ona je bila posvećeni laburistički cionista, a on posvećeni socijalista. Kada su se Golda i Moris venčali 1917. godine, naseljavanje u Palestini bio je njen preduslov za brak. On je umro 1951, a Golda je je preuzela hebrejsko ime Meir, 1956.

Nakon što se preselila u tadašnju Britansku Palestinu kako bi pomogla u uspostavljanju države Izrael, postala je vodeći glasnogovornik cionističkog cilja tokom Drugog svetskog rata, i bila je jedna od samo dve žene koje su potpisale deklaraciju o nezavisnosti Izraela 1948.

Golda Meir postala je četvrti premijer Izraela 1969. godine. Njeni napori da pregovara o miru između Izraela i susednih arapskih država zaustavljeni su izbijanjem Jom Kipur rata u oktobru 1973. Meir je dala ostavku 1974. i umrla četiri godine kasnije od limfoma, koji joj je prvi put dijagnostikovan 1965. godine. 

Meir je 1975. godine u autobiografiji “Moj život” rekla:

“Za mene, biti Jevrejin znači i uvek je značilo biti ponosan što sam deo naroda koji je zadržao svoj poseban identitet više od 2.000 godina, sa svim bolom i mukama koje su mu nanete.”

4. Vigdis Finnbogadoti

Islandska političarka rođena je 15. april 1930. godine. Kao razvedena, samohrana majka, Vigdis Finbogadotir je 1980. godine pobedila na izborima kao prva žena lider na Islandu, postavši prva žena na svetu koja je demokratski izabrana za predsednika. Do tada, prva žena koja je nosila titulu predsednika bila je Argentinka Izabel Peron, koja je položila zakletvu tek nakon što je njen muž umro na funkciji, a do tog trenutka bila je njegov potpredsednik.

Poznata po tome što se zalagala za islandsko kulturno nasleđe u zemlji i inostranstvu, Finbogadotirova je bila izuzetno popularna. Reizabrana je čak tri puta, bez protivnika na dva izbora, a na drugim je osvojila više od 96 odsto glasova.

Bila je predsednik punih 16 godina, od 1980. do 1996. godine. Njen mandat bio je najduži od svih izabranih žena na čelu države ikada. 

5. Angela Merkel 

Sedamdesetogodišnja nemačka političarka rođena je u Hamburgu 17. jula 1954. godine kao Angela Dorotea Kazner. Možda i najuspešnija političarka 20. veka obavljala je funkciju kancelara 16 godina. Merkelova ima i poljsko poreklo s obzirom na to da je njen deda po ocu bio Poljak.

Odrasla je u Istočnoj Nemačkoj. Školovala se na Univerzitetu Karl Marks u Lajpcigu, gde je studirala fiziku od 1973. do 1978. Godine 1986. je doktorirala odbranivši tezu o kvantnoj hemiji i zatim radila kao naučni istraživač sve do pada Berlinskog zida 1989. godine kada ulazi u politiku pridruživši se novoj partiji Demokratski početak.

Na saveznim izborima u Nemačkoj 1990. godine, prvima koji su održani nakon ponovnog ujedinjenja, Merkelova se uspešno kandidovala za Bundestag. Dobila je ključnu podršku uticajnog ministra CDU (Hrišćansko-demokratske unije). U junu 1993. Merkelova je izabrana za lidera CDU u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji.

Godine 1994. unapređena je na mesto ministra za životnu sredinu i nuklearnu bezbednost. Merkelova je 10. aprila 2000. izabrana da zameni Šojblea na mestu predsednika CDU, postavši prva žena na čelu nemačke partije.

Merkel je izabrana za kancelarku 22. novembra 2005. godine i time prva žena kancelar u zemlji, prva istočnonemačka kancelarka, a bila je i najmlađa – imala je 51 godinu.

Merkelova je stekla zavidnu reputaciju na međunarodnoj sceni. U spoljnoj politici je isticala međunarodnu saradnju, kako u kontekstu EU i NATO, tako i jačanje transatlantskih ekonomskih odnosa. 

Poslednji, četvrti mandat, osvojila je 2017. godine, a tokom godina na funkciji bavila se dužničkom krizom u evrozoni, izbegličkom krizom, porastom desničarske struje i izlaskom Britanije iz Evropske unije. Svi ovi događaji upisali su Merkelovu u istoriju kao lidera najmnogoljudnije i najmoćnije zemlje Evrope i četvrte po veličini ekonomije na svetu. Bila je kancelar do 8. decembra 2021. godine kada se povukla iz politike.

6. Elen Džonson Serlif

24. predsednica Liberije rođena je 29. oktobra 1938. godine u Monroviji. Na mestu predsednika Liberije provela je 12 godina i pomogla da se očuva mir, izbriše nacionalni dug i izgradi ekonomija Liberije. Elen Serlif je prva i za sada jedina žena na mestu šefa države u Liberiji.

Pohađala je Koledž Zapadne Afrike, a potom nastavila studije na američkim univerzitetima. Nakon završetka školovanja vratila se u Liberiju i radila u administraciji predsednika Vilijama Tolberta. Radila je kao pomoćnik ministra od 1972. do 1973. godine. 

Elen je u Prvom građanskom ratu u Liberiji podržala pobunu Čarsla Tejlora zbog čega joj je zabranjeno da se bavi politikom.  Tokom dugog građanskog rata u Liberiji živela je u egzilu u Keniji i SAD, radeći u bankarskoj industriji i Ujedinjenim nacijama. 2005. godine kandidovala se na prvim predsedničkim izborima u Liberiji od kraja rata i pobedila niz muških kandidata osvojivši podršku skoro 80 ​​odsto žena glasača, čime je postala prva demokratski izabrana žena na čelu države u Africi.

Godine 2010. objavila je da će se ponovo kandidovati na izborima koje je osvojila. Tokom 12 godina vlasti, Sirleaf je pomogla da se očuva mir, izbriše nacionalni dug i izgradi ekonomija Liberije. Ova odvažna žena dobila je Nobelovu nagradu za mir 2011. godine za svoj rad u ime ženskih prava. Istovremeno je nailazila na kritike zbog nepotizma (imenovala je trojicu svojih sinova na najviše položaje u vladi) i visoke korupcije.

7. Sirimavo Ratvate Dijas Bandaranaike

Rođena je 17. aprila 1916. godine u Balangodi. Funkciju premijera Cejlona (današnje Šri Lanke) obavljala je u tri navrata: 1960-1965, 1970-1977. i 1994-2000. Bila je prva žena premijer u svetu.

Rođena je u singalskoj aristokratskoj porodici. Školovala se u katoličkim školama na engleskom jeziku, ali je ostala budista i govorila je sinhalski kao i engleski. Januara 1961. Bandaranaike je primenila zakon kojim je sinhalski jezik postao zvanični jezik, zamenivši engleski.

Njen suprug S. V. R. D. Bandaranaikeu je osnovao socijalističku partiju 1951. i postao premijer 1956. godine. Stekla je njegovo poverenje kao neformalni savetnik. Njen društveni rad se fokusirao na poboljšanje života žena i devojčica u ruralnim oblastima Šri Lanke.

Nakon ubistva supruga 1959. godine, Bandaranaike je ubrzo ubedila partijsko rukovodstvo tokom kratkog vremena u opoziciji da sama uđe u politiku i nasledi svog muža na mestu šefa vlade. Vratila je svoju stranku u vlast i pobedila na izborima, pa je 1960. godine izabrana za premijera i na tom mestu ostala do 1965. godine.

Od 1965. do 1970. bile je u poziciji, a drugi mandat osvojila je 1970. godine. Poznata po nacionalizaciji mnogih preduzeća i uspostavljanju državnog ekonomskog sistema, ona je takođe pokrenula i političku dinastiju u svojoj porodici – njena ćerka, Čandrika Kumaratunga, postala je premijer Šri Lanke, i bila je prva žena predsednica nove države od 1994. do 2005. godine.

Bandaranaike je umrla 10. oktobra 2000. od srčanog udara u Kadavati, a Šri Lanka je proglasila dvodnevnu nacionalnu žalost.

(Kurir.rs/M.F.)

 Bonus video: