“Otac je umro u mojim godinama, sav teret je prešao na mene”: Dejan Petrović se seća kada su mu saopštili NAJCRNJU VEST, ali i ljudi koji su mu posle toga želeli ZLO (VIDEO)

U emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, Dejan Petrović se prisetio mnogih bolnih momenata u životu, trenutka kada su mu saopštili da mu je otac preminuo, slike koja je za njega imala posebnu simboliku, trenutka kada je mislio da je očev duh uz njega, ali i danas je u neverici zbog ljudi koji su mu u trenutku kada je imao samo 15 godina želeli zlo.

Dejan je prvo dobio aplauze kod kuće, a onda je imao i svoj prvi nastup.

– Prvi negde zvanični, javni aplauz je bio sa osam godina, svirao sam u mestu Kačar kod Užica, bila je slava za Svetog Savu, školska slava, gde sam ja otvorio tu školsku slavu kao dete od osam godina. Svirao sam pesmu „Zlatibore moj zeleni bore“. Sećam se da me je trema pojela, nisam uspeo da je savladam, izgrešio sam dosta, imam taj snimak i danas, ali to je više bilo simpatičo, ja sam ja tada bio prvi klinac sa osam godina, koji je kao nešto uzeo da svira tu, da se bavi tim poslom, da svira trubu. Izgrešio sam dosta tu pesmu, ali sam dobio veliki aplauz i onda, pokonji otac sa njegovom ekipom, ja sam im se pridružio i nastavili smo, to je mene posle nekih 15-20 sekundi popustilo – kaže Dejan pred kamerama Blic televizije i odlično se seća trenutka kada mu otac prilazi.

– Bio sam ponosan i siguran. Imao sam zaštitu oca.

Dejan Petrović, emisija "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" — Dejan Petrović, emisija “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”

Razgovor sa ocem

Nažalost Dejan je vrlo mlad ostao bez te svoje zaštite i svi dalji uspesi i sve dalje obaveze prema porodici, nekako automatski prelaze na njega.

– Pokojni otac je nama oformio orkestar i to smo bili brat i ja i deca njegovih kolega. Kao deca smo bili zanimljivi, ali naravno niti je on dozvoljavao, niti ostatak njegovih kolega iz orkestra, da mi sviramo bilo kako. Znači, ako smo znali pet stvari da sviramo, tih pet stvari je moralo da se svira onako kako to treba – kaže Dejan i priseća se jednog vrlo ozbiljnog razgovora sa ocem:

– Ja sam tada možda imao 9-10 godina, stavio me za sto i rekao: „Nećeš ti doći u situaciju da sramotiš ni mene, ni tvog dedu, ni tvog pradedu, ili ćeš se ovim poslom baviti onako kako treba, ili se nećeš baviti ovim poslom uopšte“. To je bio možda bio prvi onako zvaničan poslovni razgovor oca i sina. Prvo sam bio onako bitan, što mi imamo taj, ozbiljan razgovor, i onda sam automatski to ozbiljno shvatio, i bukvalno od tog momenta se meni u glavi nešto preklopilo.

Na pitanje da li misli da je otac slutio da treba taj razgovor tako rano obaviti Dejan kaže:

– Mislim da nije on slutio, nego da je to Gospod Bog, tako bukvalno namešta. Ja sam čovek koji je u veri, i sve ovo što se dešava, naravno, imam razoraznih iskušenja u životu, ali Gospod je taj koji postavlja nama puteve i po kojima koračamo.

Nagrada posle očeve smrti, sunce kroz prozor kupole i pčela

Posle očeve smrti, na takmičenju bio je u crnini i imao pomešane emocije.

– Prva nagrada je bila ta posle očeve smrti na predtakmičenju trubača na Zlatiboru, to je pretakmičenja za Zapadnu Srbiju, pretakmičenje za Guču, gde je došla Zlatna truba, tada na Zlatiboru, i to je negde baš tako ostavilo neki utisak, sećam se odlično i brat i ja, i dvojica braća od tetke, nas četvorica smo bili u crnini, u crnim košljanjama i toliko je negde pomešana emocija, treba da se raduješ, jer smo dobili nagradu, a ujedno tuguješ, jer nema onoga oslonca, zbog koga smo svi tu i zbog kog se tog momenta nalazimo na pozornici – priča Dejan koji se zatim prosetio i jednog veoma nesvakidašnjeg trenutka koji i danas veoma dobro pamti.

– Sećam se odlično, 2000. godine, te godine kada smo došli u Guču, te godine smo prešli već u konkurenciju sa starijim orksetrima i jedan čovek je došao, koji je reko da je bila izložba nekih slika, da je video fantastičnu sliku, jednog umetnika Makija iz Valjeva, koji je naslikao pokojnog oca. Majka, brat i ja smo otišli tada da vidimo tu sliku i da kupimo, a to je neverovatna slika, i danas stoji kod majke u stanu, mislim da niko nikad nije pogodio tematiku, duh čoveka… Ja ću sad s brda s dola, u krupnom planu je njegova glava, koja je preslikana, ulje na platnu, iza njega je pozornica u Guči, gde su kočije, sat, 5 do 12, da mu je malo vremena ostalo, jabuka, čaša crvenog vina, toliko simbola nekih da je nešto neverovatno, da čovek na jednoj slici napravi – opisuje Dejan sliku.

– Sećam se odlično, ja sam bar tako video, pošto pozornica u Guči, ima dve neke kupole, sa strane, gde su neki mali prozorčići, i ta slika, bukvalno on, kao da svira iz te kupole, i da gleda kroz taj prozor na scenu u Guči. Mi smo je kupili taj dan kada je bilo takmičenje, tu sliku, i ja sam već doživeo taj momenat slike i kada sam se takmičio iz tog prozora, sa te kupole mi je sunce toliko bljesnulo u oči, da ja zamalo trubu nisam ispustio na scenu. To su neki neverovatni momenti koje čovek doživi. I posle tog bljeska od sunca mi sleti pčela na trubu, koja stoji konstantno i dok sam svirao i takmičarsku pesmu i takmičarsko kolo – kaže gost emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, a profesorka se nadovezuje da je to doživeo kao očev duh, na šta Dejan kaže:

– Tako je. I svaka nagrada koja je kasnije dolazila, negde bila je posvećena njemu. I mislim da je pored svega ovoga, što bude i prođe, najbitnije šta ostaje od nas kao ljudi. Jer meni nema veće nagrade za mog oca, da danas, posle 24 godine, ljudi koje srećem, koji su njega poznavali, kažu da je Mićo bio jedan divan čovek. Mislim da je to najveće priznanje. Ja volim često da citiram Vladiku Nikolaja Velimirovića, koji kaže da sa ovog sveta svi idemo skrštinik ruku, sa nogama napred iza sebe samo ostavljamo dobra i loša dela. Niti nosimo gore, niti stanove, niti ja svoju trubu mogu poneti da sviram gore, niti bilo kakve titule. Znači samo kakvi smo bili, dobra i loša dela nosimo sa sobom na taj sud na koji svi dolazimo.

Gubitkom oca sav teret porodice prelazi na njega

Kada je ostao bez oca i to kao veoma mlad materijalni, psihološki, emotivni teret prorodice nekako je prešao na Dejana. U tom trenutku kada gubi to što je i sam nazvao sigurnošću i pokretačem teško je kaže smogao snagu da kaže sebi ja moram napred, moram da opravdam očekivanja mog oca.

– Ogroman je teret bio na meni. Ja sam tada imao nepunih 15 godina i svi su tog momenta, da li sam ja došao da sviram, da li sam došao u porodici nešto da pričamo, svi su u meni gledali mog pokojnog oca. Ja sam bukvalno sa 15 godina morao tog momenta da se šaltam na 20 godina. Ljudi su očekivali, kad se ja pojavim sa mojima, da kažem, mi smo klinici, sa 15 godina, moja ćerka ima 16 godina, ona ja za mene dete, ja sad ne mogu nju da zamislim da se ona bavi nekim poslom, gde se pita, životno bitnim posnom, ljudi su očekivali, kad mi dođemo da sviramo, da čuju: Mića i njegov orkestar. Prvo, mi nismo bili zreli mentalno da bi tako svirali, znači, ni svirački, ni mentalno nismo zreli da bi mogli tako da sviramo. Pa u Guči, kada se takmičimo, ljudi imaju godina staža koliko ja imam godina života, ali negde, izborio sam se sa tim, mislim da je to negde, na neki način ostavilo i posledice, koje su se kasnije pojavile – iskren je Dejan.

Problem sa anksioznošću

– Samim tim, malo pre snimanje emisije, ja to volim i javno da pričam, iz prostog razlog, zato što negde, kao nacija izbegavamo te teme, sam u koroni dobio anksioznost, i sa dotkorom sa kojim sam pričao ja sam bio ubeđen da je anksioznost došla od korone, a u stvari je korona samo bila kap koja je prelila čašu. Bila je okidač toga svega. On mi je postavljao tada pitanje, ajmo da se vratimo nazad, prvi ozbiljan stres koji si doživeo u svom životu je gubitak oca, e, od tada, i onda, kad sam ja počeo da kapiram, koliko sam ja imao problema kada su me maltretirali na svirkama, padova i uspona svojih psihičkih, kada sam, padnem, ne mogu više, znam, da očekuju od mene, a nisam imao snage, ni fizičke, ni psihičke, pa sam se, onda, zahvaljujući veri, crkvi i molitvama, molitvama na očevom grobu, podizao psihički i gurao dalje. Znači, to je sve negde…

Pročitajte još

“SUSRELA SAM SE SA SMRĆU PRE NEGO ŠTO SAM ZAKORAČILA U ŽIVOT” Ruška Jakić otvorila dušu u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” (VIDEO)

“BOLEST JE BILA SMRTONOSNA, NJOJ JE BILO SVE GORE I GORE” Dejan Tomašević o borbi žene, deci i tome kako je voleti dete koje biološki nije njegovo: “Koliko sam ja bio potreban njemu, toliko je on bio potreban meni”

Trenutak kada mu saopštavaju da je otac preminuo

Dejan je zatim na pitanje profesorke da li može da se seti trenutka kada je otac preminuo rekao:

– Sećam se, kako ne. Sećam se odlično momenta, stajao sam, bilo je prijemno odeljenje Urgenta služba opšte bolnice u Užicu, odlično se sećam i ko je od tada tih ljudi, jer tu u momentu, ne znam, od sat vremena dva, koliko je to trajalo, dok su se njemu borili za život, mislim da se u tom periodu skupilo preko 100 ljudi, koji su došli da čekaju. Odlično se svega sećam, kada su prvo saopštili bratu, majci, jednom očevom kolegi. Njih troje su izašli zagrljeni, napolju smo stajali, bukvalno, imam ceo film – kaže Dejan, a profesorka doktorka Slavica Đukić Dejanović se nadovezala: „I tih suza, i tog bola, svega?“

– Bilo je svega i suza, ali nije čovek tog momenta svestan. Prvo, ne možeš da očekuješ, moj otac je imao 39 godina, umro je u mojim godinama, ja sam tada, kao dete, mislio da je opet on imao neke godine svog života, ali kada sam došao sad u njegove godine, tek sam ukapirao da je on bio čovek u najjačoj snazi svog života, tek je krenuo da stvara i da pravi. Tako da, tek kasnije kreće bol – kaže Dejan.

Ljutio se na sudbinu

Na pitanje da li je bio ljut na sudbinu Dejan kaže:

– Pa, bio sam u momentu negde ljut i krivio, ali, negde čovek mora da se pomiri sa tim, da shvati, da negde opet, ja to gledam tako, da Bog za sebe, gore ne uzima svakoga, da odvaja i uzima dobre ljude. Mislim da je sigurno on na boljem mestu, nego što smo mi danas ovde, jednostavno se pomiriš, kaže čovek navikne se, čoveku bude lakše, ne bude lakše, nego se čovek jednostavno nauči u životu da živi sa tim bolom.

Razočarenje u ljude koji su mu želeli zlo

Dejan se oca seća kroz svaki odvsiran ton, a dobro se seća i trenutaka kada je postajao popularan kako je bio i razočaran u ljude.

– I danas ne mogu da shvatim ljude koji su tog momenta, a znam, mislim, nije da je to bila priča rekla-kazala ispostavila se kasnije na delima, da su stvarno radili protiv mene i protiv moje porodice. Evo sa svojih 39 godina, ne mogu da shvatim ljudski mozak koji može da ima u svojoj glavi da radi na tome da uništi dete od 14-15 godina. Da uništi njegovu poslovnu karijeru, ja bih svakome prišao da pomognem i detetu koje ne znam, a ne pritom detetu koje je odraslo uz njega. Bolelo me je, i danas kada vidim te ljude, ne volim da ih vidim, niti ih volim, niti ih mrzim, na Bogu je da njima sudi, nek su živi, zdravi i oni i njihovi potomci, ali prosto ne mogu da shvatim da želiš zlo detetu čoveka s kojim si svirao, na primer, 15-20 godina. Ne znam šta bih dalje pričao, ali prosto ne mogu da shvatim definiciju u mozgu tog čoveka i tih ljudi.

O tome kako je doživeo saobraćjanu nezgodu i trenutku kada nije znao da li je živ ili ipak ne Dejan Petrović takođe govori u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete pratiti samo na Blic televiziji na kanalu 117 ponedeljkom u 22 sata.

Blic

Region Danas