Region Danas
Dečak ubica (14) koji je 3. maja prošle godine u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ubio devetoro vršnjaka i čuvara škole, juče je skoro četiri sata svedočio o zločinu.
Dečak ubica je okrivio majku i oca za svoje postupke.
On je nonšalantno ušetao u sudnicu gde su bili njegovi roditelji, ali i roditelji dece koju je ubio. Svima je poručio: – Vidimo se za deset dana! –
– Nakon pucnjave izvadio sam okvir pištolja i bacio ga dalje od sebe. Nisam želeo da me policija ubije, rekao je tokom svedočenja, najmlađi serijski ubica na svetu. A zatim je za sve okrivio majku i oca.
Urednica hronike u “Blicu”, objasnila je kako je izgledala atmosfera u sudnici prilikom jučerašnjeg suđenja.
Kako je izgledalo suđenje dečaku ubici?
– Prema mojim saznanjima, bilo je jako teško, dramatično, posebno zbog toga što su svi oni mogli da vide jedni druge. Dečak ubica bio je u sredini, u centralnom delu sudnice. Ispred njega su sedeli sudija, odnosno sudsko veće.
Levo od njega je sedeo glavni javni tužilac i drugi postupajući tužioci u tom predmetu, kojih je dvoje. Takođe, na toj strani su sedeli i advokati oštećenih, dok je preko puta njih sedeo branilac Miljane i Vladimira Kecmanovića.
Iza dečaka ubice sedeli su njegovi roditelji odvojeni staklom, neprobojnim staklom, i to je optuženička klupa. Dok su u trećem delu sudnice sedeli roditelji oštećenih, odnosno porodice ubijenih u Ribnikaru – objašnjava Bojana.
Dečak ubica bio je okrenut leđima svojim roditeljima i porodicama ubijene dece.
– Sudnica je dugačka, njegovi roditelji su njega mogli da vide sa strane i pojedine porodice ubijenih. Takođe, porodice ubijenih su mogle da ga vide i putem televizora, koji se nalazi u tom delu sudnice, koji ima frontalnu kameru, pa su imali priliku da vide njegove izraze lica. Roditelji ubijene dece nisu mogli da ga vide osim majke Andrije Čekića, koja je ušla u sudnicu i bila je za govornicom, bukvalno pored njega.
Svoje roditelje je mogao da vidi prilikom ulaska u sudnicu, prema saznanjima koje sam dobila iz sudnice, jer to staklo neprobojno nije sakriveno ni do pola. On se apsolutno ni u jednom trenutku nije okrenuo ka njima, niti pogledao ni levo ni desno, gledao je pravo, eventualno u ljude koji mu se obraćaju – navela je ona.
Dečak je na suđenje došao u pratnji radnika koji je odgovoran za njega u centru u kome se nalazi od ubistva koje je počinio.
“Niko nije mogao prići dečaku”
– To je suđenje koje je zatvoreno za javnost. Oni detalji do kojih smo mi došli jeste da je radnik centra, odnosno njegov staratelj u ovom trenutku, bio u blizini njega, kao i lekari.
Stražari moraju stajati iza njega, njegov otac se u ovom trenutku nalazi u pritvoru, što znači da su stražari morali da sede i pored njega, čak dvojica, i pored majke dečaka ubice i morali su da budu između njih kako roditelji dečaka ubice ne bi ušli ni u kakvu komunikaciju tokom suđenja.
To je najveća sudnica u specijalnom sudu, na fotografiji to vizuelno izgleda znatno manje, ali ta sudnica je poprilično velika i nije sad da su oni zbijeni jedni uz druge, i te kako ima prostora, dečak ubica se nalazio na tom centralnom delu, tako da nije moguće napraviti dva, tri koraka da se dođe pored njega nego više – objasnila je novinarka.
Specijalni sud u kojem se sudi dečaku ubici ima najveći nivo bezbednosti, u istom tom sudu sudi se i najozloglašenijim kriminalnim klanovima, ubicama. U tom sudu u jednom trenutku, a to imamo u slučaju suđenja Velje Nevolje, sedi 15-oro okrivljenih za najteže moguće zločine.
– Nije moguće ni na koji način prići dečaku ubici, osim kada se uđe u sudnicu i tu se postavljaju pitanja. Njemu tu mogu eventualno da priđu na par metara advokati, tužilac, ali i oni kada postavljaju pitanja sede na svojim mestima. Osim ako se desi neka nepredviđena situacija, ali stražari su unutra – kazala je.
Dečak ubica indirektno je okrivio majku za masakr, rekao je da je uvek tražila od njega da bude najbolji.
Psihološkinja Nađa Tulić objašnjava da neće svako dete od koga roditelji traže da bude najbolji, postati masovni ubica.
– Mislim da je suludo banalizovati, posebno reči koje dolaze od dečaka koji je počinio ovaj monstruozni zločin. Definitivno ne možemo reći da će svako od koga roditelji traže da bude najbolji, da bude odlikaš, postati masovni ubica. I ono na šta treba da stavimo fokus uopšte nisu te banalne stvari da li mi od dece očekujemo da budu 5.0 ili da budu najbolji u svemu, treba da stavimo fokus na odnos sa detetom.
Da dete stvori bezbednu bazu sa roditeljem, da tu postoji jedna vrsta otvorenosti u razgovoru, pristup detetu kao svesno roditeljstvo. Roditelj koji je emocionalno pismen, koji zna da identifikuje, dakle, da prepozna i svoje, a i emocije svog deteta. I ono što je najvažnije kada ih identifikuje da zna šta da uradi sa tim. Naravno, ne može svaki roditelj da zna u svakom trenutku šta treba da uradi.
Ali za to postoje nadležne institucije kao i stručna lica kojima uvek treba da se roditelji obrate ukoliko primete ili se suoče sa situacijom koja je jednostavno izvan njihove moći. Dakle, ako se traži od deteta da bude najbolje, bitan je način, bitan je odnos i kako će to dete da primi – rekla je psihološkinja Tulić.
“Roditelji nisu jedini odgovorni”
Ni roditelji dečaka ubice nisu pokazali preterane znakove uznemirenosti tokom suđenja, na celo njegovo svedočenje.
– Nije za očekivati da oni budu nešto drugačiji od njega u ovim situacijama. Što se njega tiče, vrlo je očekivano i sve ono što smo negde i mogli da pretpostavimo, da su ovo disfunkcionalni odnosi, porodica kojoj nije bio u fokusu odnos, već su možda neke druge stvari bili prioriteti, a zapravo je odnos i konekcija sa ljudima ono što je najvažnije za sve nas. On negde demonstrira tu destrukciju, a s druge strane ne želi ni da preuzme odgovornost.
Ne možemo reći, koliko god da smatram da su odgovorni roditelji, kao i ceo porodični sistem, ne možemo reći da su oni krivi za sve što se dogodilo, da on nije ništa kriv, niti odgovoran. On samo demonstrira jednu tešku patologiju, pa čak ću reći psihopatologiju i psihopatiju pre svega. Opet, neki određeni vremenski period je prošao, posebno u tim godinama o kojima je on, promene su drastične i brze. Znači da su i drugi faktori koji ranije nisu imali i kojima nije bio izložen, uticali na formiranje njega onakvim kakav je danas i onakvim kakav je bio juče kada se pojavio toj sudnici – navela je Nađa Tulić.
U vozilu hitne pomoći sa njim je bila samo jedna osoba i to je u pitanju njegov, u ovom trenutku, zakonski staratelj, radnik centra za socijalni rad.
– S obzirom na to da se on leči u klinici za psihičke bolesti, on je došao u vozilu hitne pomoći u pratnji policije. Znači, bila su dva vozila policije koja su pratila tu hitnu pomoć. Ono što sam ja dobila od svojih izvora informaciju jeste da je upravo njegov taj zakonski staratelj lekarima tražio da mu se izmeri pritisak i da je naveo da dečak ubica ima problem kada oseti emotivni naboj i da se to često odražava i na njegovo fizičko stanje da postaje bled u licu, da oseti malaksalost – objašnjava novinarka.
Da li je dečak ubica mogao sve ovo da inscenira?
– Što se tiče razvijanja empatije, nisam baš sigurna, ali što se tiče onog tračka, zrna ljudskosti, koje ja duboko verujem, ali zaista duboko verujem, da svaki čovek na ovom svetu ima, može biti. Mogao je da inscenira, ali mi to nećemo saznati.
Pretpostavljam da svakako i u njemu, kao i u svakom čoveku, postoji i ono zrno ljudskosti. Vrlo interesantno sad iz ugla forenzičke psihologije, kad uzmemo da analiziramo ceo zločin, da sad ne znamo ko je počinio zločin, i kada bismo pravili profil izvršioca, dosta stvari se nekako ne uklapa, ponajviše njegove godine u celu ovu priču – ističe Tulić.
Novinarka je objasnila da se roditeljima ubice ne sudi za masovni zločin, već da su kao roditelji omogućili dečaku da dođe do oružja i time izvrši najmasovnije ubistvo.
– Njegovo svedočenje je jako važno u celom ovom postupku, jer će to svedočenje otkriti sudu pozadinu celog tog zločina, odnosno odnose cele porodice, na koji način su roditelji uticali na njega, kakva je njihova uloga bila u vaspitavanju i zapravo na koji način je dečak ubica došao do oružja i koga je obučavao da puca.
Tužilaštvo je prikupilo popriličan broj dokaza koji ukazuje direktno na odgovornost njegovih roditelja, ali to svedočenje će možda samo razjasniti pojedine stvari koje su ostale nedoumice. Roditeljima se ne sudi za masakr u školi, njima se sudi za to da su oni obučavali dete da puca, odnosno otac, da je majka sve to znala i nije reagovala, nije se suprotstavila tome. Njima se sudi za to što nisu držali oružje obezbeđenim i da je dečak ubica lako mogao da dođe do tog oružja – objašnjava ona.
Šta očekuje roditelje dečaka ubice?
Kazne za krivično delo, za koje se terete roditelji dečaka ubice, nisu nešto mnogo velike, preti im do 12 godina zatvora, što je relativno mala kazna.
– Zbog ovog masakra i zbog masakra u selima kod Mladenovca, naš krivični zakon će dobiti i nova krivična dela, baš zbog toga da se ne bi, ne daj Bože, ponovilo ovako nešto i da se roditelji onda terete za teško delo protiv bezbednosti, odnosno ugrožavanje sigurnosti, već da postoji konkretno krivično delo za to što neko nije čuvao oružje, za koje ima dozvolu pod pravim uslovima.
Srbija Danas/Blic
