Region Danas
Већ други дан на положај његове јединице Шестог батаљона Прве новиградске бригаде Војске Републике Српске и на цијелом, десетинама километара широком фронту, трајала је снажна муслиманска офанзива.
Тог 18. септембра 1995. године Драгутин Вукојевић, четрдесетпетогодишњи скретничар возова из Добрљина, био је забринут више него обично. Већ други дан на положај његове јединице Шестог батаљона Прве новиградске бригаде Војске Републике Српске и на цијелом, десетинама километара широком фронту, трајала је снажна муслиманска офанзива.
Било је јасно да удружени српски непријатељи нису задовољни тиме што су у протеклих десет дана окупирали више од половине Босанске крајине, између осталог и седам српских градова. Муслимани, Хрвати и њихови покровитељи из НАТО-пакта настојали су да максимално искористе конфузију и бјежанију која је захватила највећи дио јединица ВРС на крајишком ратишту, као и мукло ћутање званичног Београда, и наставе свој продор према истоку. Ако то околности дозволе, све до Приједора и Бања Луке. Али прије тога морали су да заузму Нови Град, да сломе отпор Драгутина и његових сабораца на њиховој родној гори Новској планини.
Иако је као и његови другови био очајан због црних вијести са осталих фронтова у Босни и Херцеговини, које су сустизале једне другу, и све потиштенији због смрти која се одомаћила у њиховим редовима и скоро свакодневно узимала свој крвави данак, Драгутина је донекле умиривало сазнање да су му супруга Гордана и њихова два синчића, Милош и Данијел, на сигурном. Добио је поруку да су њих троје, из њиховог стана у Добрљину, прије неколико дана отишли у Јошаву, код Горданиних родитеља. На безбједно одстојање од попришта борби са муслиманима, али и Уне, пријетеће границе према злослутно мирним Хрватима. Да рат није кренуо овим током, те јесени Милош, који је имао 16 година, пошао би у трећи разред електромашинске школе, аседам година млађи Данијел у четврти разред основне школе.
Када је око десет сати из правца Новог Града, далеко иза њиховог положаја, почела да допире учестала грмљавина топова и вишецјевних бацача ракета, Драгутина је оштар бол пресјекао испод ребарног лука. А ионако суво и невидљивим кнедлама испуњено грло стегло се још више. Догодило се оно чега су се он и његови другови највише прибојавали. Хрвати су њихов град напали и из Хрватске, од које га је дијелило само уско корито Уне.
У граду је остало само женско, старо и нејако. И нешто мушкараца, али мало, премало да би спријечили хрватске јединице да пређу танану препреку. Тим прије што је Туђман те јесени у ратне походе против Крајишника слао само своје најбоље бригаде. Бринуо се да ли ће његова мајка Јевросима, која је остала сама у њиховој породичној кући у Равницама, успјети да се на вријеме склони од нападача. Ваљда неће доживјети судбину својих бројних комшија које су усташе поклале у прошлом рату. И рођеног брата Милоша, Драгутиновог ујака, који је 1943. године заувјек нестао на Грмечу. Управо у знак сјећања на ујака, он је свом првом сину дао његово име.
Због страха да ће му мајка страдати, осјетио је још већу захвалност према Богу и судбини зато што је Гордана отишла у Јошаву. Тамо је ипак сигурније него у Добрљину. Ако Хрвати заузму Нови, имаће довољно времена да побјегну према Приједору. Само нека су они живи и здрави, па шта буде. А даће добри Бог па ће и он преживјети и када се све ово зло заврши поново бити са својим синовима. При помисли на тај сусрет, на њихову радост кад га угледају и потрче му у загрљај, руке су му још јаче стегле пушку и он је, побјеђујући малодушност која га је била обхрвала, наставио да пуца.
У то вријеме на прилазима Новом Граду одвијала се права драма. Припадници Прве гардијске бригаде Хрватске војске „Тигрови“, који су под окриљем претходне ноћи на више мјеста у чамцима успјешно прешли Уну, су журили да осигурају мостобран и што дубље продру на српску територију. Малобројни српски браниоци, прикупљени на брзину, с коца и конопца, јуначки су бранили сваку стопу испред свог града, али непријатељ је био вишеструко надмоћнији. Пад Новог, на који је тог дана пало 2.000 граната и чије становништво је захватила разумљива паника, па је бјежало према Благају и Приједору, постао је питање сата.
Немајући појма шта се догађа, Гордана, која је прије рата радила у текстилној индустрији ”Sana”, заједно са синовима пошла је тог јутра назад у Добрљин. Пјешке су стигли до цесте у Грдановцима, гдје их је у свој аутомобил примио Божо Максимовић из Приједора. У аутомобилу се налазио и његов малољетни син Дражен. Заувјек ће остати нејасно како по људима које су сретали, који су већ били у бјекству, нису наслутили да иду у сусрет смрти, како се нико од тих људи није сјетио да их упозори на опасност, како нису примјетили дим који се дизао из града, зашто… Одговоре на та и друга питања одњели су са собом у гроб. На излазу из Новог према Костајници, на мјесту Туњица, хрватски војници су зауставили аутомобил и путнике изрешетали ватром из калашњикова. Нису имали милости ни према три дјетета.
– А ја, јадна и грешна, тог јутра кад је запуцало, на њих једва да сам и помислила – јадикује Драгутинова мајка Јевросима.
– Мислила сам да су они на сигурном. Ја сам се бринула за Драгутина, а посебно за мог другог сина, Николу, који се налазио на радној обавези у граду. Нико није знао шта се уствари догађа код Новог, да ли је пао или га наши још бране. Све до сриједе ујутру из правца града допирала је страшна грмљавина. Људи су овдје са стрепњом слушали и говорили да у том паклу нико жив неће остати.
У сриједу је код мене дошла моја ћерка Сека, која је удата у Добрљин – наставља несрећна жена.
– Она је од неког већ чула шта се догодило, али није имала снаге да ми каже. Када сам је питала зашто је дошла, одговорила је да је хтјела да ме види. Па ће отићи до града, јер је забринута што нема Гордане са дјецом. Молила сам је да не иде, плашила сам се да ће јој се нешто догодити. Сједела сам у кући и плакала, када је дошао мој сестрић Милош Шиндрак. Питао ме је зашто плачем, а ја сам одговорила да се бринем за Никицу. Тако зовем сина Николу. Његове речи су ме ошинуле као гром: ”Зашто плачеш за Николом, кад су Гордана и дјеца мртви”? Онда су почеле да долазе комшије… Једни су сједили са мном испред куће и покушавали да ме утјеше, а други су тражили даске за мртвачке сандуке. Рано моја, туго моја, живјела сам за дан када ће ми се комшије окупљати због женидбе унука, а види шта се догоди…
У четврак ујутро, у проријеђним редовима Шестог батаљона и Новиградске бригаде мјешали су се туга за палим саборцима, понос што нису поклекли пред најелитнијим хрватским бригадама и нада да ће се тај септембарски ужас ускоро завршити, да ће њихов град бити одбрањен. И био је. Од Новог до Костајнице, на који је напала Седма гардијска бригада ХВ „Црне мамбе“, војници ВРС су се борили буквално прса у прса. На нож. Команда која је гласила да могу сви изгинути али да не смију да одступе ни један корак била је сувишна. Срце је командовало.
Хрватски мостобран на десној обали Уне био је уништен, а назирао се и крај муслиманске офанзиве. Међутим, било је много оних којима извојевана побједа није значила ништа, за које није било утјехе, јер су стизале вијести о погибији њихових најмилијих. Само на мјесту гдје су убили Вукојевиће и Максимовиће, Хрвати су 18. септембра масакрирали још осамнаест цивила.
Тог дана и Драгутин је сазнао да је остао без својих синова и супруге. Кад смо се срели, нисам питао ко му је и како саопштио немилу вијест, како је дошао до Равница, да ли је имао снаге да погледа своје уснуле птиће и да их још једном помилује. Нисам имао ни снаге, ни храбрости да питам и да дирам у живе ране несрећника који је убијен, а осуђен је да живи. Нити би ми он то знао испричати, нити бих ја знао то описати. Туга која је њега задесила није од оних које се описују.
Касније сам прочитао да му је командир само рекао да иде кући.
– Нико ми ништа није говорио. Ишао сам под пуном ратном опремом. Ишао сам само са једном молитвом, да су ми дјеца жива. Долазим у Равнице а у дворишту наше куће три мртвачка сандука. Сви плачу, ништа ми није јасно. Неко ми прилази и каже да више немам породицу.
Несрећни човјек мјесецима није смогао снаге да уђе у празну кућу.
– Не осјећам се живим а проклети живот иде даље. Стално размишљам о њиховим задњим тренуцима. О страху који су моји малишани осјећали а ја их нисам могао заштитити. Често одлазим на гробље, бар једном сваке недјеље, ту се крај мојих јединих осјећам најбоље.
Гордана, Милош и Данијел сахрањени су на сеоском гробљу у Равницама. Несрећни птићи мирно почивају у мајчином наручју, испод хумке поред које кад дође да их обиђе одмара њихов отац Драгутин.
У јулу 1999. када сам посјетио Добрљин, са неколико људи сам посјетио Туњице, мјесто гдје су убијени Гордана, њени синови и још двадесет и пет несрећника. На мјесту злочина подигнут је велики крст.
Ту сам од својих домаћина чуо причу, која ће ме још више успоменама везати за Нови Град и жртве убијене на Туњици.
– Након што су под окриљем ноћи прешли Уну, Хрвати су дио својих војника пребацили и преко овог пута, који Нови спаја са Добрљином и Костајницом. Али су се притајили, пропуштали су возила и људе који су пролазили путем и чекали знак за општи напад. Он је почео у девет сати и 25 минута. Очевици кажу да је посљедње возило које су пропустили био црвени голф новосадских таблица, који је наишао из правца Добрљина. Само што је то возило прошло, изашли су на пут, почели да заустављају сва возила и убијају путнике.
Игром судбине, био је то голф Реље Милишића, мог брата од ујака. У аутомобилу смо се налазили Реља, ја и непознати војник који нас је устопирао кад смо тог јутра из Костајнице кренули ка Новом Граду.
(Из књиге “Куће на које се смрт навадила”)
