Region Danas
Džejsi Li Dugard danas ima dobrotvornu organizaciju i nada se da će uspeti da pomogne nekome kao što je njoj pomoć očajnički bila potrebna nakon jezivog zarobljeništva koje je preživela
Već smo pisali o potresnoj priči otmice devojčice Nataše Kampuš, nesrećnu Džejsi je zadesila slična sudbina.
Porodica Li Dugard preselila se u Kaliforniju kako bi njihova deca odrastala na vrelom suncu i da roditelji ne bi brinuli za njihovu budućnost u zemlji koja svima pruža nadu i mogućnost. Mnogi su ovu zemlju tada smatrali najmirnijom, ali su, kako je život nažalost pokazao, ozbiljno pogrešili…
U miran gradić Saut Lejk Taho 1990. godine doselila se 11-godišnja Džejsi Li Dugard sa svojom majkom, očuhom i mlađom sestrom. Ovo predgrađe se smatralo idealnim mestom za mladu porodicu. Raspakujući kofere i uživajući u sređivanju novih soba, niko od članova porodice nije mogao ni da pomisli na tugu koja će im ući u život za svega nekoliko meseci.
10. juna 1991. Džejsi je, kao i obično, otišla do autobuskog stajališta u blizini svoje kuće, gde je svakog dana čekala školski autobus. Mirno je išla svojim putem, dok ju je očuh posmatrao sa praga kuće kako odlazi, kako bi je ispratio pogledom do autobusa.
Odjednom se pored devojčice zaustavio crni sedan, a sa vozačeve strane se pojavio muškarac. Izgledalo je kao da će pitati Džejsi za put, kuda treba da ide, ali iznenada je stranac ispružio ruku iz automobila i paralizovao devojčicu omamljivačem.
Nakon toga iz automobila je izletela žena, koja je dete odmah gurnula na suvozačko sedište, a potom i sama ušla u automobil, koji je naglo nestao iza krivine. Nije bilo moguće zapamtiti izgled kidnapera i registarske tablice automobila. Devojčicin očuh Karl je pokušao da ih stigne na biciklu, ali nije uspeo.
Incident je odmah prijavljen policiji, a za nekoliko sati, svi nacionalni mediji vrištali su naslovima o otmici i zahtevima za pomoć u pronalaženju Džejsi.
Majka devojčice, Teri Probin, oformila je grupu za potragu za ćerkom i objavila nagradu za bilo kakvu informaciju o tome gde se Džejsi nalazi. Potraga je uključivala desetine volontera koji su češljali napuštene zgrade i lepili letke na ulicama sa fotografijama nestale devojčice.
Prvi osumnjičeni bili su Džejsin biološki otac i njen očuh. Obojica su prošli poligraf i dokazali svoju nevinost. Prolazili su dani, meseci i godine, ali se nikada nisu pojavili dokazi ili tragovi koji bi mogli da pomognu da se uđe u trag otetoj devojčici. Kako se kasnije ispostavilo, to se dogodilo samo zato što je policija bila neoprezna.
U aprilu 1992. policiju je nazvao jedan čovek i prijavio da je video devojku sličnu nestaloj Džejsi. Rekao je da je bila u žutom kombiju koji je stigao na benzinsku pumpu 300 km od njene kuće.
Nije stigao da vidi broj, pa je istražiteljima preostalo jedino da odu na naznačeno mesto. Ali po dolasku niko nije počeo temeljno da proverava parking, pa stoga nije bilo moguće potvrditi navedene podatke. Kasnije se ispostavilo da je devojka viđena u kombiju zaista bila kidnapovana Džejsi.
Deset godina kasnije, policija je opet primila poziv. Osoba na liniji je prijavila da je tinejdžerka iščašila rame u bazenu u kući 51-godišnjeg muškarca Filipa Garida. I pored toga što je imenovani muškarac ranije bio osuđivan za silovanje i imao zabranu komunikacije sa maloletnicima, niko se nije potrudio da ovu informaciju prenese policiji.
Godine 2006. čovek je ponovo pozvao policiju. Kao i prošli put, ispostavilo se da je opet u pitanju komšija istog pedofila, koji je rekao da se “u manijakovom dvorištu nalaze šatori u kojima žive deca”. On je tražio da se preduzmu mere jer je vlasnik kuće “izgledao kao seksualni predator” i da je deci najverovatnije potrebna pomoć.
Tada je lokalni policajac došao u kuću prijavljenog čoveka i razgovarao sa njim na tremu oko pola sata. Zašto se nije usudio da uđe u kuću i pregleda dvorište, kako je svedok tražio, ostaje nepoznato. U tom trenutku, Filip Garido je prošao samo sa upozorenjem.
2009. godine, kada je prošlo punih 18 godina od nestanka Džejsi, Filip Garido se ponovo pojavio na radaru policije. Zanimljivo, Garido je samoinicijativno posetio Federalni istražni biro u San Francisku u prilično čudnu svrhu.
Nameravao je da policajcima otkrije svoje skice o načinima rehabilitacije zločinaca koji su počinili seksualno nasilje. Prema njegovim rečima, to je bila potreba koja se lako može ostvariti uz pomoć specijalnog uređaja koji omogućava čitanje i usađivanje misli. Stoga je Garidov glavni cilj bio da silovateljima prenese “tačna uputstva”.
Istog dana, Filip je ušetao u policijsku upravu na Univerzitetu Berkli sa dve tinejdžerke od 12 i 15 godina. Tamo je pokušao da dobije dozvolu za održavanje “posebnog hrišćanskog događaja” u prostorijama ove ustanove. Osoblje se složilo i pozvalo čoveka da dođe sutra kod njih. Zbunila su ih uplašena i smrknuta lica dece, kao i njegovo pomalo nasilničko ponašanje.
Radnici su odlučili da se raspitaju o strancu-filantropu i saznali su da je ranije bio osuđen na 50 godina zatvora zbog silovanja, ali da je posle samo 11 pušten na uslovnu slobodu. Takođe se ispostavilo da je psihijatrijski pregled koji je tražen tokom suđenja otkrio da je Garido seksualno devijantna osoba i hronični narkoman. Bilo je jasno da treba odmah nešto preduzeti.
Sledećeg dana, Garido je ponovo došao sa devojčicama u policijsku stanicu tražeći dozvolu da vodi program pod nazivom “Božja želja”. Ovog puta policija je brzo reagovala i podsetila da je prekršio pravila uslovne slobode. U istom trenutku policija je već bila u njegovoj kući.
Tamo su ih dočekale Filipova supruga Nensi i njegova ostarela majka, koja je godinama bolovala od demencije. Pokazale su svoja dokumenta i odgovorile na sva postavljena pitanja. Žene su se ponašale prilično prijateljski, pa policija nije primetila ništa sumnjivo.
Istražitelji su Garida pitali sa kim su u srodstvu devojke sa kojima je dva dana zaredom posetio odeljenje. Nensi je objasnila da su to ćerke njegovog rođaka. Policija je prihvatila ovaj odgovor i odlučila da sačeka do sledećeg dana. Filip je morao da se prijavi policiji nakon kršenja uslovne slobode i objasni socijalnom radniku svoj prekršaj.
Filip je u zakazano vreme došao u policiju. Sa njim su bile njegova supruga i tri tinejdžerke. Jedna od njih se predstavila kao Alis. Policija je odmah počela da ispituje muškarca u posebnoj prostoriji, a žene su odvedene u drugu. Alis je rekla da je majka dve devojčice. Prema njenim rečima, ona dugo poznaje Filipa, a kada bi je pitali da ga okarakteriše, rekla bi da ga smatra velikom osobom koja se neverovatno promenila nakon izlaska iz zatvora.
Istražitelji su bili prilično zbunjeni devojčinim mladalačkim izgledom. Jedan od policajaca je pitao koliko godina ima Alis, a ona je, smejući se, rekla broj 29 i kako često dobija komplimente da izgleda mnogo mlađe. U to vreme, dok je bio u drugoj prostoriji, Garido je rekao da su mu sve tri devojke nećake, ali za to nije bilo dokaza.
Kada je Alis zamoljena da pokaže dokumenta, počela je da se nervira i pitala je zašto je ispituju. Počela je da priča novu priču o tome kako je morala da pobegne od svog muža tiranina, i kako ju je Garido sakrio i spasao joj život. Ali u međuvremenu, u susednoj sobi, Filip je već priznao kidnapovanje i silovanje Džejsi Li Dugard – Alis. Rekao je da su devojke koje su išle sa njim sve ovo vreme njegova deca koju je dobio sa Džejsi.
Onog dana kada je Džejsi završila u kući manijaka, on ju je odmah silovao. Od tog trenutka, redovno je seksualno zlostavljana 18 godina. Ponekad ju je Filip vezivao lisicama za nameštaj u zasebnoj polupraznoj prostoriji, gde je s vremena na vreme donosio hranu. Godinama kasnije, uselila se u šator u dvorištu kuće ograđene visokom ogradom.
Garido je stalno govorio Džejsi da je svestan svojih seksualnih problema, ali da ne može da se nosi sa njima. Manijak je objasnio da ju je silovao kako to ne bi radio sa drugim devojkama. Tako je Filip ubedio Džejsi da spasava potencijalne žrtve po cenu svoje slobode. Posle svakog čina nasilja, kidnaper je uvek tražio od devojke oproštaj.
Godine 1994, sa samo 14 godina Džejsi je rodila svoju prvu ćerku, a tri godine kasnije i drugu. Kako su deca počela da odrastaju, Garido je smislio priču prema kojoj je Džejsi bila njihova starija sestra. Devojčice je dao na odgajanje svojoj supruzi Nensi, koja mu je tog nesrećnog dana 10. juna 1991. godine pomogla da otme devojčicu.
Inače, Filip je Nensi upoznao u zatvoru, kada je služio prvu kaznu zbog silovanja.
Prema sećanjima nesrećne Džejsi, Garidova žena je prvi put došla u njenu sobu sedam meseci nakon otmice. U njenim rukama je bila mala plišana igračka i čokoladno mleko. Žena je sa suzama u očima molila devojčicu za oproštaj. Nakon toga, smenjivala se majčinska briga i okrutnost, dok je bespogovorno ispunjavala ulogu nadzornice.
Džejsi je kasnije priznala da su njene bebe postale njen spas. Trudila se da provodi što više vremena sa njima, brinući se o njima, igrajući se sa njima i podučavajući ih.
Nakon otmice, i sama je zaboravila na obrazovanje, pošto nije mogla da ide u školu, a u zatočeništvu niko nije radio na njenom obrazovanju. Njen najveći san je bio da opet vidi svoju majku. Kako je kasnije pričala, veoma se plašila da će jednog dana zaboraviti kako je njena mama izgledala.
Kada je Džejsi odrasla, Garido ju je doveo da radi kao grafičar u njegovoj štampariji. Tamo je svakodnevno komunicirala sa klijentima i imala pristup telefonu i imejlu, ali nije znala kako da ih iskoristi da pomogne sebi.
U svojoj knjizi “Ukradeni život”, Džejsi je napisala da joj je bilo izuzetno teško da izdrži stalnu seksualnu torturu. Ona se maksimalno prilagodila pravilima svojih otmičara da bi jednostavno preživela.
Istovremeno, očuh devojčice je insistirao da njegova pastorka ima Stokholmski sindrom ( stanje u kojem taoci formiraju emocionalnu zavisnost i privrženost kidnaperima, kada žrtva, uprkos direktnoj opasnosti po život, saoseća sa kriminalcem. Međutim, Džejsi je uvek poricala svoju privrženost Filipu.
Dana 28. aprila 2011. godine, bračni par Garido izjasnio se krivim za otmicu i višestruka silovanja. Filip je osuđen na 431 godinu zatvora, a njegova supruga Nensi na 36 godina, uz mogućnost uslovne slobode u avgustu 2029. Džejsi Li Dugard nije prisustvovala izricanju presude, pa je njena majka pročitala njen potresni govor u sudnici.
Zbog činjenice da je Filip Garido u vreme otmice bio na uslovnoj slobodi, Džejsi je imala pravo da tuži državu Kaliforniju koja je trebalo da obezbedi nadzor, što je ona iskoristila. Država je priznala krivicu i isplatila žrtvi 20 miliona dolara odštete.
Do 2016. Džejsi je objavila dve knjige. U prvoj je govorila o svom životu u zatočeništvu, a u drugoj o godinama nakon puštanja na slobodu i teškoćama sa kojima se suočavala na slobodi.
Kasnije su ona i njeni roditelji osnovali dobrotvornu fondaciju koja pruža pomoć porodicama koje su doživele traumatska iskustva. Fond pokriva troškove individualnih sesija sa psiholozima i psihijatrima, grupnih sastanaka i terapije, što je nekada pomoglo i samoj Džejsi da se nosi sa posttraumatskim poremećajem.
Izvor: Lepaisrecna.mondo.rs/Stil.kurir.rs
