Region Danas
“Činilo mi se da je gotovo sa nama. Želeo sam mnogo da to dete živi”…
Devojčica (15) obučena u belu haljinu, koju je spremila za udaju skočila je sa mosta, u ledeni Lim. Te zime, 14. decembra 1986. petnaestogodišnjakinja bila je rešena da sebi oduzme život zbog ljubavi koju njena majka nije odobravala.
Milutin Mićo Praščević, nastavnik biologije i hemije ugledao je jezivu scenu, kao i još desetak ljudi, ali niko se nije usudio da skoči u zaleđeni Lim. Niko osim nastavnika Mića.
On je uleteo u hladnu reku, lomeći led i boreći se lavovski sa talasima, ali je uspeo i spasio devojčicu. Milutin je proglašen za najplemenitijeg Jugoslovena te 1986. godine. Milutina su novinari pronašli u pitomim Brezojevicama, nadomak Plava gde živi.
– Naravno da pamtim. Doživeo sam i preturio preko glave mnogo toga, počev od školskih učionica, preko nebrojenih događaja na fudbalskim terenima na kojima sam igrao do mnogobrojnih uspona na Prokletije i druge planine i dramatičnih zbivanja koja znaju da ih isprate, ali, taj dan, taj 14. decembar 1986, pun snega i leda, tu borbu za život, koja je mogla odneti jedan tek započeti, ali i moj, nikada neću zaboraviti. To “stanuje” u meni… – ispričao je Milutin.
Nazdravljajući sa “glogovačom” za koju je uz osmeh garantovao da prija srcu, a raduje dušu, nastavio je:
– Odlično se sećam, što bi se reklo “kao da je bilo juče”, i uručenja plakete u Beogradu, te lepe, uzvišene svečanosti…. Ali ne mogu ni da zaboravim da su tadašnja država i vlast čitav događaj pokušale da gurnu pod tepih iz samo njima poznatih razloga. Bude čoveku nekada neprijatno da zbori o tome, ali, eto, da ništa nisam u životu ostvario, nego da sam samo taj život spasao, otišao bih sa ovog sveta presrećan.
– Bila je u beloj haljini, koju je, kako sam kasnije čuo, bila pripremila za udaju. Čuo sam ciku i komešanje, pa stravičan prizor njenog skoka u Lim. Sleteo sam na obalu i lomeći led ugledao preplašenu devojčicu, koju je hladnoća reke izgleda bila otreznila, tako da je molećivim pogledom tražila spasenje. Usporovao me je led… Nekako sam se dokopao drvenog stuba starog mosta za koji se ona grčevito držala. Uhvatio sam je za odeću, prisećao se tog dana Milutin i dodao:
– Pokušavao sam da je odvojim od stuba nekadašnje ćuprije. Znao sam da ako ostanemo predugo u vodi da je sa nama gotovo. Čvrsto sam je zgrabio ispod pazuha i odgurnuo se nogama o stub… Ali, ponela nas je plahovita voda… Počela je borba. Lim nas je nosio. Činilo mi se da je gotovo sa nama. Želeo sam mnogo da to dete živi – priča Milutin, čiju je strahovitu borbu protiv ledene reke za život devojčice, tada posmatralo desetek ljudi.
Kada je nekako uspeo da se posle silne borbe dokopa plićaka, ruku mu je pružio prijatelj Bato Radenović.
Odjeknuo je aplauz za Milutina, kao u vreme kada su ga kao legendarnog fudbalera Jezera, Berana i Mornara nagrađivali za srčanost i bravure i na terenima diljem tadašnje Jugoslavije.
Milutin je prestravljenu devojčicu dao u ruke tadašnjem fudbaleru Zvezdanu Drakuloviću, koji ju je smestio u kola i odjurio prema Domu zdravlja.
– I kako to obično biva u malim sredinama iz tog vakta, vest o tom događaju bila je zabranjena za javnost. Devojčica i njen momak bili su različitih vera, a “čuvari morala” iz policije i komiteta, stavili su “embargo” na izveštavanje. O svemu se ćutalo… – veli Milutin.
Nakon što sam je spasao, ona je ubrzo otišla iz Plava. Sa njenim roditeljima sam se posećivao. Više nisu među živima. Sa njom nisam u kontaktu, ali znam da se udala za momka koga je volela u vreme kada se sve desilo. Živeli su u Americi. Potom su se preselili u Švajcarsku. Imaju četvoro dece, dva sina i dve kćeri. Eto, Bog ih je pogledao – ozari se lice Milutinu dok priča o devojci koju je spasao.
Za sebe kaže da je ispunjen čovek, koji uživa u kućnoj atmosferi, u svojoj Botaničkoj bašti, planinama.
– Imam četiri kćeri. Nedavno sam dobio i sedmo unuče. Nadam se da će ih još biti – priča nam i pokazuje uramljene portrete unučadi.
Izvor: srbijadanas.rs
