"Били смо изоловани, гладни, окружени лешевима" Како је мајка Божа Врећа спасила породицу од кобног исхода током рата у Босни и Херцеговини?

Уметник Божо Врећо одрастао је у босанскохерцеговачком граду Фочи са мајком и две старије сестре, а отац му се убио када је имао пет година. 

Са њом је умро део мене

Чувени принц севдаха у више наврата истакоа је да је инспирација за његову песму “Елма” била његова прва љубав, девојчица која је изгубила живот у време рата, деведесетих.

– Преживели смо тешке године глади, опасности од снајпера, хорди војске која долази и убија на кућном прагу. Моја Елма, о којој певам, тако је изгубила свој недужни живот. Преживели смо пустош, гледајући лешеве, скривајући се и проналазећи смирај у молитви која нас је одржала да не изгубимо разум гледајући и проживљавајући пакао око нас – изјавио је Врећо својевремено.

Божо никада неће заборавити Елимино “зазивање мајке” пред смт. 

– Она је била две године старија од мене, то је моја прва љубав. Убијена је у Фочи, на кућном прагу. Није јој се могло помоћ, једино се могла позвати Хитна помоћ, која је наравно каснила. Свуда около је била та војска која долази да учини немир и да остави иза себе пустош. Док она зазива мајку и умире, ја то све у себи доживљавам као део свог умирања – емотивно истиче он.

Судбоносни сан

Након једног сна, Божо Врећо је одлучио да напише песму “Елма”.

 – Посло пуно година ја сам је уснио, а она ми у сну каже: “Божо, ја те и даље чујем и видим како ми певаш”. У том ореолу који се створио у мојим очима, ја сам записао тај текст. Тај текст је и дан данас лек за оне који је слушају – истакао је у емисији “Фаце то фаце” Врећо.

Нека нас песма спаси

У поменутој емисији Божо Врећо се присетио рата у Фочи и како је његова породица успела да преживи ужасно време.

 – Јако тешко сам то доживео ту самоизолацију. Живели смо у дому у ком је било одсуство светлости, одсуство живота. У том дому је моја мајка говорила сестрама и мени, како бисмо остали присебни, да не бисмо полудели, у тој оскудици хране, глади, у том једном бесомучном трагању за спасом: “Али запевајмо тако тихо да нас нико не чује. Нека то буде песма, тај севдах који ће нас спасити.” Можда је то та жар птица која је у мени родила севдах, која је мене одабрала, у мени проговорила једним потпуно боголиким обличијем. 

На питање водитеља да ли је у родном граду био “чудан” остатку друшва као што је сада, принц севдаха одговара потврдно.

 – Увек сам био чудан. Некако генерално да сви уметници који нешто вредне су чудни. Нисам никад олакшавао никоме. 

У Сарајеву сам Србин који се бави севдалинком

Посебну пажњу јавности је недавно изазвала изјава Врећа о његовом животу и стварању у Сарајеву: 

– Још увек у овом граду сам Србин који живи у Сарајеву. Србин који се бави севдалинком. У овом граду постоји “уврежено правило” да севдалинку може изводити само муслиман, неко муслиманске вероисповести. То је погрешно тумачење. То је осамдесет одсто становника овог града, да не кажем Босне и Херцеговине, мисле тако. Ја то говорим због 14 година проведених у овој земљи у којој ја остајем зато што волим ову земљу, и волим тај народ. Тај народ који долази на моје концерте је потпуно другачија публика, то је публика која воли, прашта, зна шта је квалитет у односу на пошаст – говорио је Врећо, па истакао да никада није ни желео да буде припданик друштва које га током читаве каријере није прихватало, ни разумело: 

– За 14 година се нисам доказао овом друштву, јер нисам хтео бити део тог друштву. Бити изолован, са једне стране, ван оквира тог друштва, значи припадање само Богу љубави. Нисам певао само босанскохерцеговачком народу. Певао сам целом свету. Немам проблема са људима који су људи, немам проблема ни са људима који су звери, али их препознајем – поред осталог је рекао он.

Слобода на сцени и ван ње

 Божо Врећо у више наврата је истицао колику подршку му је у свему давала мајка Мила и његове две старије сестре.

– Дом ми је дао самопоуздање да будем другачији, мајка, моје две сестре. Ја нисам само дуална особа, сви смо дуалне особе. Не пресдстављам само мушкарца и жену, већ и дете. То је тројака слика о бићу. Битно је причати да ми немамо рода, то је друштвена норма која нам се намеће. Таква као наметнута прави раздор између свега. Желим да ‘коначница’ буде људско биће. Најсрећнији сам када видим у неком упитнику, када могу да се изјасним као ‘остали’. Не желим ниједног тренутка да ниподаштавам жену у себи, нити мушкарца, нити то дете. Хоћу да је апсолутна слобода на сецени и ван ње – признао је својевремено, па додао: 

– Мој отац је извршио самоубиство, а мајка је ту морала да заузме двојаку улогу и да буде снажна за обоје. Извела ме је на прави пут, да будем добра особа… Сви ти ожаљци су се претворили у моје песме. Свакако је било тешко, али Бог се постара за све и све коцкиц постави на своје место. Мајка ме одгојила да никад не упирем прстом на другог и другачијег и да они који то чине означени су једном врло јасном дефиницијом – неодгој. Хвала мојој мајчици што могу бити и фрајер и жена кад то у свом животу пожелим без да питам икога за мишљење и допуштење, надасве живите свој живот и учините га бољим и интересантнијим колико је то могуће а могућности су бескрајне ако се мене пита – закључио је он.