Region Danas
Сазнали смо да Иран није блефирао када је тврдио да има хиперсоничне ракете које могу без проблема да пробију било коју одбрану на свету па и “Гвоздену куполу” која штити израел.
То из основа мења све досадашње претпоставке о могућем исходу пуног војног сукоба или рата између Израела и Ирана.
Догађај је решио дилеме о иранским ракетама
Дана 1. октобра 2024. године, Иран је извео врло озбиљан ракетни напад на Израел, лансиравши око 200 пројектила, међу којима су се нашли и хиперсонични балистички пројектили типа Фатах-1 и Фатах-2.
Овај напад, који је изазвао озбиљне експлозије и оштећења на израелским војним и сигурносним објектима, указује на велику претњу коју Иран представља за Израел, не само у војном, већ и у геополитичком смислу.
Снимци који су се појавили након напада, приказујући уништење израелских војних објеката, укључујући ваздухопловну базу Ход Хашарон, потврђују да ирански напад није само изазвао велике штете, већ је отворио и низ нових питања о ефикасности израелске одбране, посебно у светлу напредних иранских ракета.
Ракета Фатах-1 представља озбиљну претњу за израелски одбрамбени систем
Хиперсонични пројектили попут Фатах-1 и његовог унапређеног модела Фатах-2 представљају озбиљан изазов за израелски противракетни систем Гвоздена купола (Ирон Доме), који је био један од најуспешнијих система за пресретање ракета у последњим деценијама.
Међутим, ракете као што је Фатах-1 могу да се крећу брзинама од 15 маха (5.145 м/с) и имају способност маневрисања на различитим висинама, унутар и ван Земљине атмосфере.
Ове карактеристике омогућавају Фатах-1 да се креће у неправилним путањама, избегавајући тако детекцију и пресретање од стране постојећих израелских система.
На тај начин, Фатах-1 се показује као ракета која може проћи кроз противракетну одбрану и изазвати озбиљне штете на кључним војним и инфраструктурним објектима у Израелу.
Иран поседује напредну ракетну технологију
Маневарске способности и високе брзине Фатах-1 чине је готово незаустављивом за израелске одбрамбене системе засноване на радарској детекцији и препознавању трајекторије лета.
Овај напад, као и каснији напади сличним ракетама, показује да Гвоздена купола, која је ефикасна у пресретању ракета са једноставнијим путањама, можда више неће бити довољна да заустави напредне иранске технологије.
Техеран можда већ поседују нуклеарне бојеве главе
У овом контексту, посебну пажњу треба посветити могућности да Иран ускоро развије нуклеарне бојеве главе или да их већ поседују.
Иако међународни надзор и санкције имају за циљ да обуздају ирански нуклеарни програм, постоји оправдана забринутост да Иран може већ имати могућност обогатити уранијум за бојеве главе.
Иран је већ направио значајан напредак у развоју ракетних система и од недавно у развоју хиперсоничних ракета, што му даје капацитет да лансира нуклеарне бојеве главе према Израелу, чиме би се у потпуности променио баланс снага на Блиском истоку.
Ако Иран заиста има нуклеарне бојеве главе, Израел би се суочио са директном претњом која би могла угрозити његову сигурност и постојање.
Израел нема довољно стратешке дубине за ефикасну одбрану
Израел, иако има најнапреднији одбрамбени систем у региону, суочава се са озбиљном проблематиком када је реч о стратешкој дубини.
Географска величина Израела, која је значајно мања од његових суседа, не омогућава довољно простора за адекватну реакцију на велики број симултаних напада, посебно када су у питању хиперсонични пројектили као што је Фатах-1.
Уз могућност да Иран развије или већ поседују нуклеарне бојеве главе, израелска одбрана може бити на тесту као никада до сада.
У овој ситуацији, чак и најбољи системи као што је Гвоздена купола можда неће бити довољни да зауставе велики број напада, чинећи Израел изузетно рањивим.
Има ли Израелу спаса?
Неки тврде да је спас у превентивном удару по иранским нуклеарним постројењима. Проблем у том плану је што је тешко изводљив јер су сва иранска нуклеарна постројења дубоко под земљом и немогуће их је уништити у нападу конвенвионалним и нуклеарним оружјем. Чак и у хипотетичкој ситуацији да Израел успе да постигне то да у једном ударцу уништи све нуклеарне капацитете Ирана остају три проблема:
- Стратешка дубина Ирана: За разлику од Израела Иран има стратешку дубину која ће му омогућити узвратни ударац који би чак и уз употребу конвенционалних бојевих глава вероватно уништио Израел или изазвао огромне људске и материјалне губитке које Израел не може себи да приушти.
- Преседан: Напад на нуклеарно постројење противника би био преседан какав није виђен у рату и што се сматра строго забрањеним по неписаним правилима међународних односа и рата. То је потврдио и председник Сједињених Држава Џо Бајден када је данас изјавио да никако не подржава потенцијални израелски напад на иранске нуклеарне објекте. То би отворило Пандорину кутију и створило преседан који би многи други употребили у будућности нападима чак и на цивилне нуклеарне електране.
- Узвратни ударац Иран може да изврши узвудар по цивилној инфраструктури и употреби друга неконвенционална средства као што су хемијски и биолошки агенси које би носиле бојеве главе. Већ смо поменули недостатак стратешке дубине Израела. Земља са тако малим бројем становника и територијом може да буде обрисана са лица земље у таквој хипотетичкој ситуацији.
Укључивање Америке у рат на страни Израела је опција коју неки помињу. Ако оставимо по страни да већина Американаца није вољна да буде регрутована и иде да ратује против Ирана а за Израел, јер у случају рата против земље која има војну моћ као Иран неће бити довољно да Америка користи само регуларну војску и евентуално Националну гарду већ и масовну регрутацију опет постоји проблем.
Да парафразирам српску изреку “Бог је високо, а Русија (у овом случају Америка) далеко”. Снаге којима САД располажу у региону нису довољне за брзу реакцију и спречавање уништења Израела. До доласка снага већ би све било касно, а водити рат против Ирана да би се светио за савезника који више не постоји и није нека успешна страатегија и паметна тактика. Такође би то била велика војна авантура која би могла да има катастрофалне и несагледиве последице како за Америку тако и за цео свет. Шта год ко мислио о великим силама, на крају дана тамо не одлучује један човек или политичари, него озбиљни стручњаци и они су одавно дошли до сличног или истог закључка.
“Енд оф гаме” сценарија има много и сигурно их разрађују у “ратним играма” генерали обе стране али ту нема решења. Не постоји чак ни победничка ситуација уз велике губитке. Како год да се окрене обе земље ће бити или уништене или доведене на руб уништења и колапса ако се овако настави.
Постоји ли опција за победу?
Једина опција да Израел “победи” а да не уништи себе у тој победи, је да се деси нека промена политичког система у Ирану.
Тада би Израел и Иран могли да буду чак и савезници као у време пре Исламске револуције. То је на дугом штапу и сви претходни покушаји промене система су се показали неуспешним.
У непостојању опције да Израел победи мора да се нађе опција да победе обе стране, тј. “win-win” ситуација. Апсурд је што таква опција постоји, што је могућа мада тешко изводљива и што се налази хиљадама километара далеко од места сукоба. Само заједнички напор Америке, Русије и Кине и заједничке гаранције могу да спрече трагедију.
Израел мора да изврши утицај преко сопствене дијаспоре и да уложи све дипломатске напоре да Америка постигне мир са Русијом и Кином и то што пре. Неко би рекао да нису у рату, али јесу и то економском, информационом али и стварном рату на многим бојиштима широм света. Исто мора да уради и Иран. Америка мора да препусти Украјину Русији и да изврши повлачење нагомиланих снага са свих територија на којима их је у Европи поставила након пада Варшавског пакта и да једном и за сва времена прогласи да одустаје од мешања у унутрашње ствари Русије. Слична ситуација је и са Кином где Америка мора да смањи “гас” и да усмери Кинески Тајпеј у смеру компромиса са Кином. Русија и Кина такође морају да направе компромисе и уступке.
Све три велике силе Русија, Кина и Америка морале би да гарантују безбедност свим државама на Блиском Истоку, али и страшну, моменталну и заједничку одмазду ако нека држава крене у агресију на другу суверену државу.
Израел има нуклеарно оружје, вероватно га има и Иран или ће га ускоро имати и то је чињеница са којом ће морати да живе. Свест да могу да униште једни друге, а ако нађу начин да сами не буду уништени у процесу да ће се наћи у рату против комбинованих снага три велике силе.
Уступци Израела
Тел Авив мора да одустане од покушаја да разним револуцијама и сличним активностима изазива нестабилости и покушава да промени режим у Ирану. Израел ће морати да изврши ампутацију палестинских територија и признање палестинске државе. У замену за то све остале државе морају да признају обе државе у тим границама и да изразе поштовање према суверенитету и територијалном интегритету. Јерусалим мора да буде дистрикт, независан од обе државе и самосталан у свему, али са пуним гаранцијама да нико неће покушавати на било који начин да му промени статус. Обе државе могу да га прогласе за духовну престоницу и да ту сместе највише религијско руководство. Велика али неопходна цена за Израел.
Уступци Ирана
Иран мора да одустане од било каквих покушаја да на било који начин уништи или укине Израел као државу. Такође мора да престане са финансирањем и подршком разним групама у региону које се баве дестабилизацијом других држава. Агресивна политика и насилни nnačini решавања спорова морају да нестану као опција са стола са “алаткама” које Иран користи у међународној политици.
Закључак: Да ли је све ово могуће?
Дипломатија је уметност могућег, али у дипломатији исто тако ништа није апсолутно немогуће. Чињеница је да су потребни надљудски напори и много делова да се уклопи у велику слагалицу, али и Израел и Иран имају, поред свих сукоба, један заједнички и фундаментални интерес – да преживе. Једини начин да се то постигне је да одустану од принципа талиона (око за око, зуб за зуб) и да се окрену преговорима и договорима. Све друго ће сигурно да доведе до узајамног уништења обе земље а можда и несагледивих последица за комплетно човечанство и живи свет на планети јер радијација не зна за границе.
