“Otišla sam na Ostrog i zamislila 3 želje, a onda mi je prišao monah i rekao: Prva će ti se ostvariti za 2 godine, druga za 10, a treća… Počela sam da ridam”

Ispovest Aleksandre koja je doživela čudo na Ostrogu

Programerka i web dizajnerka Aleksandra Novaković dožvela je neverovatno i nzaboravno iskustvo na Ostrogukoje nikad neće zaboraviti. Naime, ona se sa celebralnom paralizom borila još od kad je bila beba. Međutim, već sa 12 godina posetila je Ostrog i njen život se od tada menja iz korena.

– Ja sam sanjala manastir Ostrog jednom i rekla sam okej, treba da odem, ali otići ću kad budem imala priliku. Međutim, nakon 7 dana taj isti san se ponovio. Ja na kamenu vidim Svetog Vasilija kroz neku svetlost koja mi samo kaže dođi. Moja tadašnja razredna, Branka Kostić nas je tada vodila na Ostrog, a ja sam sa svojom sestrom otišla.

Već nakon prelaska praga manastirske crkve preplavile su je snažne emocije:

– Kada smo stigli na Ostrog kako sam zakoračila da uđem u manastrisku crkvu, tako sam počela da ridam. Svi ljudi koji su tamo bili su se okrenuli. Ja sam ridala, nisam mogla da se zaustavim. To nikad neću zaboraviti. Pustili su me i rekli su, samo plači, jer ima nešto što treba iz tebe da izađe i ovo će biti prelomni trenutak tvog života. To mi je rekao jedan monah. Nakon toga sam ušla u manastir, pomolila se i prišla moštima Svetog Vasilija. U tom trenutku osetite kako sva bol u vašem životu nestaje, kako počinjete da volite to što jeste, kako sav teret koji ste nosili na svojim leđima, ne zato što ste hteli, nego zato što ste morali, nestaje.

Kada je spustila ruke na mošti Svetog Vasilija osećanja su se dodatno pojačala:

– Spustila ruku na mošti Svetog Vasilija i počela da plačem. I u toj snazi plakanja, ja sam uspela da zamislim svoje tri želje, koje su se danas, 12 godina kasnije, sve tri ostvarile. U tom trenutku moja prva želja je bila samo da sama mogu makar 100 metara da pređem, da ne mora mama da me drži, ili sestra, ili porodica. Druga želja je bila da u moj život dođe čovek koji će razumeti šta ja želim, kada kažem želim da radim vežbe i želim da napredujem, jer znam da mnogo mogu da postignem u svom životu, bez obzira što imam to što imam. Treća želja je bila da se bavim ovim poslom koji se danas bavim i da mogu samostalno da zarađujem, da osetim da i ja vredim pored toga što imam bolest.

– Kada sam zamislila tri želje, prišao mi je monah i rekao mi “Drago dete, te tri želje koje si zamislila, jedna će se ostvariti kroz 2,3 godine, druga će trebati 10 godina da se ostvari, doći će jedan čovek u tvoj život koji će ti pomoći da to ostvariš, a treća će isto doći kad bude trebalo da dođe”. I došla je ove godine.

To nije bilo njeno jedino iskustvo prilikom posete manastiru.

– Izašla sam iz manastira, krenula je služba koja je trajala šest sati. Kada sam ulazila u manastir ja nisam mogla da stojim. Nakon što sam izašla iz manastira ja sam stajala šest sati. Inače sam trpela bolove svaki dan, jer naravno kako radite vežbe upale se mišići, sve su upali, jer su aktivni naravno i posle toga treba određeno vreme da se oni oporave. Ali u manastiru uopšte nije bilo bola, kao da bolesti nema. To je neverovatno, jer to ne mogu ni dan danas da prepričam nakon 12 godina. Ovo je prvi put da sam to izgovorila.

Izvor: Stil.kurir.rs